Hamilton, Mido ili Longines?

[Haifisch23]

Pošto preko poruka dobivam pitanja i poneko ogorčeno zapažanje uglavnom ljubitelja Longinesa, koji ne mogu da svare ono što sam napisao prilikom upoređivanje Mido hronometra i Longines HC i Conquest modela, da ne bi došlo do pogrešnog razumevanja i shvatanja brendova, pojašnjenje:

komparacija entry levela Mida i entry levela Longinesa: pobednik Longines

komparacija srednjeg razreda Mida i srednjeg razreda Longinesa: pobednik Longines

komparacija top razereda Mida i top razreda Longinesa: pobednik Longines

Nećemo ponovo otkriti Ameriku kada zapišemo da je Longines nesumnjivo kvalitetniji brend od Mida. Ali to je ono što nas uglavnom i zavodi, jer imamo u glavi celu sliku. A kada kupujemo sat, ne kupujemo celu šumu nego pojedino drvo i nije nužno, da je najbolje drvo iz slabije šume lošije od najslabijeg ili čak prosečnog drveta iz bolje šume. Zapravo je suprotno, sviđalo se to nekome ili ne.

Ovo ne važi samo za ova dva brenda, nego skoro za sve aktere u današnjoj industriji. Do sličnih rezultata možemo doći upoređivanjem top levela Festine sa entry levelom Seika, Citizena, Orienta, čak srednjeg levela Longinesa sa entry levelom Tag Heuera, Top level Tudora sa entry i srednjem levelom Breitlinga, srednji ili top razred Breitlinga sa entry levelom IWC, srednji level Omege sa entry i srednjim razredom JLC..... pa sve do samog vrha.

U luksuznom razredu u obzir dolaze i drugi kriterijumi, koji se najviše odnose na In House produkciju, gde možemo videti da neka velika imena "pecaju" kupce uglavnom u svom entry razredu preko generičkih mehanizama. ETU i Sellitu ćemo naći u Tudoru, Breitlingu, Panerai-u, Cartieru, mnogim drugima, pa čak i u IWC-u i Omegi. Naravno, niko ne poriče kvalitet tih satova ali ne zaboravimo, da je činitelj renomea i statusa luksuza tih brendova dugogodišnje vlastito znanje za koje su kupci spremni izdvojiti pozamašne sume ali na kraju dana, kada neko kupi Omegu reduced ili IWC Aquatimera, ne možemo stoprocentno tvrditi da ima osećaj da je kupio punokrvnog pripadnika imena kojim je potpisan sat.

Zato poštujem Rolex. Kupac entry level Oyster Perpetuala zna da je kupio punokrvan Rolex kao i kupac nekoliko puta skuplje Daytone ili Yachtmastera. Razliku u ceni čine vanjski materijali i komplikacije. Jednako povlašten osećaj ima i kupac Grand Seika.

Čak se i jedan od članova svetog trojstva voli brčakti u plićaku. Vacheron Constantin u dobrom delu linije Fiftysix dolazi sa cenom oko 14 hiljada €. To je iznos koji u najvišem društvu horologije crta širok osmeh na ustima ali kakva je zaista cena koju moramo platiti za tu cenu?
Kalibar VC 1326 dolazi iz Cartiera, gde je poznat kao Cartier 1904 MC, kojeg je Carole Forestier Kaneppi stvorila kao kvalitetniju nadgradnju za ETA 2892-A2 (duple cevi za očuvanje energije i Magic rotor navijanje). Postao je legendaran i predstavlja pravi workhorse, kojeg takođe koristi ultra luksuzni teškaš Piaget u liniji Polo.
Pošto ga Vacheron kupuje u ebauche stanju (nesastavljen), on je znatno bolje finiširan od onoga što ćemo videti kod Cartiera i Piageta ali već se golim oko vidi ukošavanje CNC mašinama na kojem nije izvršen dalji fini postupak poliranja. Ukratko, 90 % finiša kalibra je urađeno mašinskim putem, što u krajnjoj sekvenci dovodi do toga da VC1326 nije nosioc čuvenog standarda pod nazivom Ženevski Pečat. A šta reći kada jedan od osnivača i stubova, tog preko 200 godina starog standarda, na tržište plasira sat bez onoga što ga je u znatnoj meri učinilo time što jeste? Iako svaki sat iz te linije na sebi nosi prekrasan simbol Maletškog krsta, to ipak nije punokrvan Vacheron Constantin. Bez obzira na vrhunski kvalitet njegove funkcionalnosti, za osećaj potpune pripadnosti Vahceron Constantin plemena, potrebno je izdvojiti barem 80 % veći iznos. Ne verujem, da se nekoliko hiljada kupaca tih satova svake godine previše opterećuje ovom činjenicom, ali.... uvek će ostati to Ali.