Hamilton, Mido ili Longines?

[Haifisch23]

"boskom kaže:

Slažemo se, da su danas kvarcni satovi, zbog cenovne pristupačnosti, modni dodatak. Ne smatraju se kao “ozbiljni” satovi, a mislim da i kad su bili ozbiljni, recimo kad je CEH pravio Beta1/2/21, da ni tada CEH-ova administracija nije smatrala da to što su pravili je ozbiljno. I ako su stigli s kvarcom relativno rano na tržište, uglavnom švajcarci nisu s kvarcom imali puno uspeha. Svi znamo priču “kvarcne krize,” i ako mislim da se swiss watch industrija nekad vadi na to da ih je taj kvarc ubio 1970ih, a ne njihov sopstveni promašaj"


Priča o švjacarcima i kvarcu je uvek diskutabilna i sadržava elemente polemike. Sa najvećim delom ovoga, što si napisao se potpuno slažem. Iako su u celu priču ušli sa 19 proizvođača još 1962 godine, CEH je radio kao sporedan projekat. Svi znamo da je Girard Perregaux 8 godina kasnije bio taj, koji je ustoličio standardnu i još danas važeću frekvenciju kvarčnih mehanizama (32768Hz), dok je nekoliko meseci ranije plasiran Seikov Astron radio na 4 puta manjoj brzini.
Tu negde i počinje prica o švajcarskom neuspehu, ako to možemo tako nazvati. Naime, dostignuće te frekvencije su im omogućili elektro inžinjeri a ne časovničari i tada je za neke počela glavobolja. Zašto? Ko je imao želju za proučavanjem istorije švajcarskih satova, zna da je i u tom dobu svaki gradić u Jura Alpama i dolini Valee de Joux imao časovničarsku školu, dok su centri industrije sadržavali i po nekoliko edukativnih institucija, koje su svake godine regrutovali po nekoliko hiljada mladih snaga.

Nosioci ili tačnije naručioci projekta su se našli pred pitanjem šta uraditi sa svom tom masom tradicionalne delatnosti, jer je bilo očigledno i evidentno da se produkciji kvarca može pristupiti i sa rukama u džepovima. Osim toga, sva sporadičnost kvarca je isplivala na površinu, jer je celokupno viševekovno znanje, dostignuća i ponos poetncijalno moglo biti postavljeno na sporedni kolosek a sa njime i budućnost te plemenite delatnosti. Bilo je sasvim logično da u takvoj okolini nova tehnologija neće procvetati i postići širi razmah. To se i pokazalo 8 godine kasnije, kada je mnoštvo Swiss aktera radije zauvek zatvorilo vrata nego počelo sa proizvodnjom kvarca.

Sa druge strane, u to vreme priča o japanskoj tradiciji izrade satova je trajala baš toliko da se popije kavica i zapale dve cigarete. Japanci nisu bili "opterećeni" svime gore navedenim i normalno je da su ušli u avanturu sa savim drugim ciljevima.

Na kraju, istina je - svi znamo priču kvarčne krize ali izgleda da niko neće da prihvati pozadinu a to je, da švajcarsku industriju satova nije "ubio" kvarc, nego naftna kriza, koja je za preko 400 % poskupila izvoz satova swiss industrije. Čak i da uzmemo suludu i hipotetičku situaciju, da su švajcarci u početku 70-ih godina počeli sa masovnom produkcijom kvarc satova sličnoj japanskoj, opet bi završili na istome, jer bi njihovi kvarčni satovi opet bili najmanje 4 puta skuplji od japanskih.


boskom kaže:

"E, pa to je taj san. Znam dobro za taj san, “man and his watch,” gde neki dedica sedi s lulom u kućici na planini i pravi naš mehanički sat. Nažalost, taj san je veoma skup (daleko naj naj skuplji) i pristupan je uglavnom samo malom broju ljubitelja mehaničkih satova. Za mnogo veći broj ljubitelja, mislim da dobro znaš kako to izgleda:

images

Dobra priča, medjutim mislim da je ta priča deo te šire romantične priče o dedici s lulom, gde nema nikoga da pritiska dugmiće i podešava CNC rezače. Ali možda postoji neka jednostavnija priča, a to je da mehanički satovi i njihovi delovi imaju samo jednu korist, pravljeni su da rade samo jednu stvar, i da tu stvar rade na naj bolji mogući način. A s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim. "



Tu se malo manje slažemo, jer ja celo vreme pričam o principu rada mehaničkih satova a ti ga širiš na način izrade.

Početak je isti: dedica sa lulicom i njegov sat. Apsolutna romantika.

Pošto smo sada u priči kvarc & mehanika, u tu priču ulazim sa tih (više) stotina delova, koji rade u međusobnoj koleraciji i bla, bla, bla...napajajući se sopstvenom energijom odnosno:
kada se nađem ispod Vršiča. Tu smo samo ja (moje noge), bicikla i uspon ispred mene (8,7 km dužine, 960 metara visinke razlike i 9,7 % prosečne strmine).
Kao dedica sa lulom: on, alat i nekoliko stotina delova iz kojih treba sastaviti mehanizam.

Kada na usponu, dok grcam za poslednjim atomom kiseonika, gušeći se u sopstvenom znoju, na električnom Giantu pokraj mene, lagano okrećući pedale fijukne i prođe sredovečna gospođa, čiji je sportski kombinezon totalno nategnut i neposredno pred eksplozijom zbog 30 % viška kilograma i ujedno telefonom veselo čavrlja sa prijateljicom o značaju zdrave rekreacije u Alpima...to je ono što nazivaš: s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim.

Što se tiče dugimića i CNC rezača - pre 30 godina sam taj isti uspon na Vršič odradio sa 13kg teškom biciklom. Ove godine težina Scotta iznosi 8,2 kg. Da sada imam 30 godina manje, pojeo bi uspon 8 do 10 minuta brže. Da li bi potrošio manje energije? Ne, jer bi zbog veće brzine postigao i više Watte i time čak unapredio fizičku kondiciju. Ali ono što je važno, je to da je i sada jednako kao ranije: moje noge, bicikla i uspon. Princip je ostao isti. Koleracija čoveka, tehnike i okoline. Ničeg drugog.

Montblanc u Minervi danas, odnosno tačno 100 godina kasnije proizvodi kalibar 13-20 na originalnim mašinama. Isti taj kalibar pod oznakama 13-21 i 13-22 proizvodi i na CNC mašinama. Ali komponente su međusobno nezamenljive, jer klasične mašine ne mogu postignuti tolerancije u preciznosti izrade onih na CNC mašinama. Ali princip rada i jednog i drugog je ostao nepromenjen. Čista mehanika.

Čak i ova ETA 2892-A2 osnovnog Elabore stepena, koja je pomenuta u ovoj temi, iako je napravljena za masovnu, serijsku proizvodnju, zahteva 20-tak minuta, da se njen kinetički deo ručno sastavi, podesi na 3 ili 4 pozicije i da joj se dodirom pincete na nemirnicu udahne život, gde započinje svoj ples. Tu nema veštačkog izvora snage kao kod kvarca, gde mehanizam u životu održava struja, koja mu daje i ritam plesa.

Možda će u nekome sada proraditi vintage feeling i probuditi čežnja za dobrim starim vremenima iz prošlog veka kada su se još pravili pravi satovi. Čista koještarija. 90 % produkcije komponenti mehanizama je bilo štancovano ili presovano a tolerancije su prema današnim bile, kao da su merene na kantaru a ne na preciznoj vagi. Romantika u proizvodnji mehanizama je umrla još davne 1854 godine, kada je Boston Watch Company (kasniji Waltham) uveo serijsku proizvodnju u delatnost, koju su brzo preuzeli i Švajcarci.
Danas se proizvodi 3 puta manje nego pre 60 godina ali se proizvodi znatno kvalitetnije. Romantika je u principu rada sata, jer radi na isti način kao nekoliko vekova ranije. Čista mehanika, bez ikakvog instanta.

Ono što diže njihovu cenu i što ih sve više udaljava od prosečnog kupca je način izrade, a to je samo šlag na torti osnovnog principa:

http://www.svetsatova.com/forum/f121/haifisch-23-moja-kolekcija-12632-68.html

Ovo je nadgradnja celokupne tematike i sada našem dedici sa lulom iscrtava anđeoski oreol na ikoni horologije. A to je onaj stepen, kao da me pitaš, da li sam uspon na Vršič odradio u rikverc.

Sve mogu da prihvatim, pa čak i tu poruku, koji se uočava između redova, da nije sve u tehničkim specifikacijama i tih nekoliko sekundi između hronometarskog i nehronometarskog mehanizma. Ali ipak, ne dirajte mi te sekunde, jer da se u svim ovim godinama heroji horologije nisu upuštali u borbu za sekundom i još jednom sekundom i još jednom sekundom, mehanički satovi bi danas imali status parnih lokomotiva. Muzejski eksponati na jednodnevnim ekskurzijama naših mališana. A ovako, ovaj dinosaur na ruci je još uvek i te kako upotrebljiv.
A to što kolega Boško pominješ, da nam se nosači kvarc i digitalnih satova smeju....neka uživaju. Smeju se oni, koji ne razumeju. Mojoj nadražoj i najvoljenijoj bakici nikada nisam mogao objasniti da poster Munkovog Krika na zidu moje sobe nije moj crtež iz vrtića, nego jedno od najvećih i neprecenjivih dela likovne umetnosti i jadnica je otišla na onaj svet u neverici i zabrinutosti za mene, šta će mi ona škraburija na zidu.
Slično je i sa audifilljom i horologijom. Naravno, da postoje paralele. Čemu svrha vrhunske tehnike, koja u bučnom, zadimljenom i zagušljivom baru može iz pozadine uočiti zvuk šamarčine, koju je kelnerica raspalila nekome čija se ruka našla na neprikladnom mestu, ako se ne shvati i oseti emocija, dubina i poruka izvođača, kome je nosač zvuka posvećen?
Čemu priča o ljubavi prema mehaničkim satovima ako nema volje za učenjem, istraživanjem i razumevanjem tog dragocenog i nepresušnog gradiva?
Mislim da nema potrebe za naglašavanjem, da se ovo poslednje ne odnosi na tebe, nego mislim sasvim suprotno, a da ih inače ima..ima ih.