Hamilton, Mido ili Longines?

[eee]

I ja imam slično, ne baš isto, mišljenje kao i @boskom prilikom odabira sata. Prvo je da mi se sat svidi uživo, onda gledam ostalo - mehanizam, istoriju, ... Ali ne u nekom zacrtanom redosledu

Sent from my SM-A528B using Tapatalk

[Haifisch23]

Mislim, da sve zavisi od toga na koji način gledamo i shvatamo celokupnu tematiku. Znam da se ponavljam i da sam već dosadan sa time ali ću se ponovo vratiti na dva temeljna pojma sa naše strane, preko kojih kao publika imamo doticaj sa horološkom scenom. Ljubitelj i korisnik.

Kada u sebi uključim ljubitelja, onda je za mene horolog (časovničar) ljudsko biće, koje se bori protiv nekih od temeljnih zakona fizike (merenja i prikazivanja vremena, trenja, gravitacije, vlage, oksidacije, elastičnosti.....). Shvatam i prihvatam ga kao naučnika i iznimno spretnog mehaničara, koji mora savladati mnoštvo naučnih disciplina i fizikalnih prepreka, kako bi ih strpao u tih 16 kvadratnih cm, koji nam sa 99,99999678 % tačnošću mere i prikazuju vreme.

Kada se pročitaju, prouče i shvate dostignuća A.L. Bregueta, Johna Harissona, Loisa Moineta, Czapeka, Pateka, Philippa, Boveta, pa sve do Danielsa, Dufoura, Oechlsina...., kada se shvati koliko je znanja, spretnosti, snalažljivosti bilo potrebno da se sa velikog statičnog džepnog sata pređe na ručni sat, koji je u izmeničnom prirordnom i neprirodnom položaju te izložen neprestanom stresu i koji uprkos tome sa jednakom, gore navedenom tačnoššću meri i prikazuje vreme i kada je tome dodan i hronograf, koji nam omogućuje naše interno merenje i zapisivanje vremena kao i mnoge druge komplikacije....jedino što mi ostaje krivo je to, da nijedan od tih heroja nikada nije dobio Nobelovu nagradu.

Kada pogledam tu spravicu na ruki i shvatim, da je klizenje njene kazaljke jedina preostala stvar, koja nas povezuje sa nekoliko vekova starom prošlošću, ne mogu a da ne osetim toplinu i duboko poštovanje koje obuzimaju srce i dušu. To je onaj osećaj, kada od žestine spoznanja osetiš bol u grudima

Kada sam prilikom proučavanja gomila raznih gradiva, materijala, literature, čitanja intervjua sa eminentnim učesnicima scene, razgovora sa domaćim časovničarama shvatio ali zaista u potpunosti shvatio, koliko znanja, napora, vremena, sredstava i odricanja je bilo uloženo u tih nekoliko sekundi bolje preciznosti, ne samo da je dubina naklonosti i poštovanja jednaka kao i na početku, nego je intezitet osećanja sve veći, dublji i duži.

Kada se shvati da je hvatanje u koštac sa tom samo jednom jadnom sekundom veće preciznosti, koja 99,99999999999% preostalom čovečanstvu ne znači baš ništa, prvenstveno intimna borba ljudskog bića, koja je kao časovničar zaposlena u nekom pravnom licu, jednaka strasti koju su nekada posedovali gore navedeni heroji horologije i kada iza firmi, čije mehaničke satove biramo, stoje prvenstveno ljudi a ne roboti, onda mi kao posmatraču i pratiocu horološke delatnosti ne preostaje ništa nego divljenje, dalje poštovanje, bodrenje i bučno aplaudiranje.

Kada u sebi ukjlučim korisnika - šta znam. Ah, tih nekoliko sekundi gore ili dole. Who cares. Vidi onih budala, što u Kitzbuhelu na one dve daske rizikuju vlasiti život jureći 150 km/h da bi našli tih 35 stotinki sekunde, koje će im potvrditi napredak i uloženo znanje. Toliko para troše ni za šta. Vidi onu budalu od Primoža Rogliča koji dane, nedelje i mesece provodi u aerodinamičkom tunelu, kako bi našao tih 5 sekundi koji će mu na hronometru na Touru doneti prednost. 5 sekundi u tri nedelje bicikliranja. Bez veze.
A da, ipak sam danas stigao brže na posao i sa većim užitkom odbiciklirao uspon na Vršič, jer mi je ova bicikla lakša nego prošla, zahvaljujći baš tom ludom Primožu Rogliču i njemu sličnima.

Korak po korak, borba za tih tračavih, nevažnih i u određenom koraku vremena, beskorisnih nekoliko po nekoliko sekundi je doprinelo tome, da je mehanički sati čak i u današnje vreme korisna i upotrebljiva spravica. Kao korisnik shvatam, da tih nekoliko sekundi, koje prave razliku između hronometra, nehronometra, takvog ili onakvog mehanizma možda i nisu bitne na odluku o kupovini određenog sata ali nikako ne mogu da negiram, da su one svedočanstvo naučnog napretka.

Ako smem da te citiram Boško: Nema više potrebe sebe ubedjivati da sam “dobro odlučio” izbor s tehničkim detaljima… emocije su dovoljne!
Kao ljubitelj, nemam nikakve potrebe da sebe ubeđujem da li sam dobro odlučio, jer moje emocije su pretežnim delom plod tehničkih detalja.

Nemoj pogrešno da me shvatiš, baš to je lepota i šarolikost ovog našeg hobija. Nekome je važnije jedno, nekome nešto drugo. Svi koji su pratili moje postove znaju da prilikom pomaganja onim koji su molili za pomoć nikada nisam direktno sugerisao kupi taj sat, ne kupuj onaj sat. Uvek pokušavam da pomognem stvarnim činjenicama i da ostanem realan a izbor uvek prepuštam ličnim afinitetama pojedinca. U te činjenice spadaju i tehnički detalji, jer znam šta iza njih stoji.

Još uvek mislim da nema pogrešnih odluka. Na kraju, uvek neko kupi sat, koji mu se više svidi. A sada, da li je to zbog izgleda ili tehničkih detalja, naziva brenda na njemu ili nešto sasvim drugog, to je nebitno, jer se radi o intimnom izboru.

[boskom]

Mislim, da sve zavisi od toga na koji način gledamo i shvatamo celokupnu tematiku. Znam da se ponavljam i da sam već dosadan sa time ali ću se ponovo vratiti na dva temeljna pojma sa naše strane, preko kojih kao publika imamo doticaj sa horološkom scenom. Ljubitelj i korisnik.

Kada u sebi uključim ljubitelja, onda je za mene horolog (časovničar) ljudsko biće, koje se bori protiv nekih od temeljnih zakona fizike (merenja i prikazivanja vremena, trenja, gravitacije, vlage, oksidacije, elastičnosti.....). Shvatam i prihvatam ga kao naučnika i iznimno spretnog mehaničara, koji mora savladati mnoštvo naučnih disciplina i fizikalnih prepreka, kako bi ih strpao u tih 16 kvadratnih cm, koji nam sa 99,99999678 % tačnošću mere i prikazuju vreme.

Kada se pročitaju, prouče i shvate dostignuća A.L. Bregueta, Johna Harissona, Loisa Moineta, Czapeka, Pateka, Philippa, Boveta, pa sve do Danielsa, Dufoura, Oechlsina...., kada se shvati koliko je znanja, spretnosti, snalažljivosti bilo potrebno da se sa velikog statičnog džepnog sata pređe na ručni sat, koji je u izmeničnom prirordnom i neprirodnom položaju te izložen neprestanom stresu i koji uprkos tome sa jednakom, gore navedenom tačnoššću meri i prikazuje vreme i kada je tome dodan i hronograf, koji nam omogućuje naše interno merenje i zapisivanje vremena kao i mnoge druge komplikacije....jedino što mi ostaje krivo je to, da nijedan od tih heroja nikada nije dobio Nobelovu nagradu.

Kada pogledam tu spravicu na ruki i shvatim, da je klizenje njene kazaljke jedina preostala stvar, koja nas povezuje sa nekoliko vekova starom prošlošću, ne mogu a da ne osetim toplinu i duboko poštovanje koje obuzimaju srce i dušu. To je onaj osećaj, kada od žestine spoznanja osetiš bol u grudima

Kada sam prilikom proučavanja gomila raznih gradiva, materijala, literature, čitanja intervjua sa eminentnim učesnicima scene, razgovora sa domaćim časovničarama shvatio ali zaista u potpunosti shvatio, koliko znanja, napora, vremena, sredstava i odricanja je bilo uloženo u tih nekoliko sekundi bolje preciznosti, ne samo da je dubina naklonosti i poštovanja jednaka kao i na početku, nego je intezitet osećanja sve veći, dublji i duži.

Kada se shvati da je hvatanje u koštac sa tom samo jednom jadnom sekundom veće preciznosti, koja 99,99999999999% preostalom čovečanstvu ne znači baš ništa, prvenstveno intimna borba ljudskog bića, koja je kao časovničar zaposlena u nekom pravnom licu, jednaka strasti koju su nekada posedovali gore navedeni heroji horologije i kada iza firmi, čije mehaničke satove biramo, stoje prvenstveno ljudi a ne roboti, onda mi kao posmatraču i pratiocu horološke delatnosti ne preostaje ništa nego divljenje, dalje poštovanje, bodrenje i bučno aplaudiranje.

Kada u sebi ukjlučim korisnika - šta znam. Ah, tih nekoliko sekundi gore ili dole. Who cares. Vidi onih budala, što u Kitzbuhelu na one dve daske rizikuju vlasiti život jureći 150 km/h da bi našli tih 35 stotinki sekunde, koje će im potvrditi napredak i uloženo znanje. Toliko para troše ni za šta. Vidi onu budalu od Primoža Rogliča koji dane, nedelje i mesece provodi u aerodinamičkom tunelu, kako bi našao tih 5 sekundi koji će mu na hronometru na Touru doneti prednost. 5 sekundi u tri nedelje bicikliranja. Bez veze.
A da, ipak sam danas stigao brže na posao i sa većim užitkom odbiciklirao uspon na Vršič, jer mi je ova bicikla lakša nego prošla, zahvaljujći baš tom ludom Primožu Rogliču i njemu sličnima.

Korak po korak, borba za tih tračavih, nevažnih i u određenom koraku vremena, beskorisnih nekoliko po nekoliko sekundi je doprinelo tome, da je mehanički sati čak i u današnje vreme korisna i upotrebljiva spravica. Kao korisnik shvatam, da tih nekoliko sekundi, koje prave razliku između hronometra, nehronometra, takvog ili onakvog mehanizma možda i nisu bitne na odluku o kupovini određenog sata ali nikako ne mogu da negiram, da su one svedočanstvo naučnog napretka.

Ako smem da te citiram Boško: Nema više potrebe sebe ubedjivati da sam “dobro odlučio” izbor s tehničkim detaljima… emocije su dovoljne!
Kao ljubitelj, nemam nikakve potrebe da sebe ubeđujem da li sam dobro odlučio, jer moje emocije su pretežnim delom plod tehničkih detalja.

Nemoj pogrešno da me shvatiš, baš to je lepota i šarolikost ovog našeg hobija. Nekome je važnije jedno, nekome nešto drugo. Svi koji su pratili moje postove znaju da prilikom pomaganja onim koji su molili za pomoć nikada nisam direktno sugerisao kupi taj sat, ne kupuj onaj sat. Uvek pokušavam da pomognem stvarnim činjenicama i da ostanem realan a izbor uvek prepuštam ličnim afinitetama pojedinca. U te činjenice spadaju i tehnički detalji, jer znam šta iza njih stoji.

Još uvek mislim da nema pogrešnih odluka. Na kraju, uvek neko kupi sat, koji mu se više svidi. A sada, da li je to zbog izgleda ili tehničkih detalja, naziva brenda na njemu ili nešto sasvim drugog, to je nebitno, jer se radi o intimnom izboru.

Svidja mi se tvoja perspektiva ljubitelja, i očigledno je da celokupno znanje i usavršavanje tehnike kroz istoriju časovničarstva izaziva kod tebe (a da priznam, i kod mene) jake emocije.

Medjutim, opet stižemo do nekog paradoksa… zašto se kod nas ljubitelja često te emocije gase kad prelazimo na neke takozvane modernije tehnike, npr na razvoj kvarcnih mehanizma? I ako je su i one ozbiljan deo razvoja savremene horologije, i ogroman napredak što se tiče preciznosti, a bogami i proizvodnje? Zašto je taj napredak nekako više “udaljeni” od toga što nam predstavljaju nabrojani heroji klasične horologije? Zašto nam se čini da su kvarcni i elektronski satovi nekako “niži”? Pitam ovde kao ljubitelj, ne korisnik…

Mislim da smo mi ljubitelji ipak i ljubitelji neke naše ideje prošlosti, ne samo tehnike. Svidja nam se ne samo čista tehnika i njen napredak, nego ta neka romantična priča jednog samog čoveka časovničara u borbi s elementima… a nažalost toga (skoro — da preskočim retke izuzetke Dufoura i još kojeg) više i nema, i kad govorimo o proizvodnji modernih mehaničkih satova.

[Haifisch23]

"boskom kaže":

Medjutim, opet stižemo do nekog paradoksa… zašto se kod nas ljubitelja često te emocije gase kad prelazimo na neke takozvane modernije tehnike, npr na razvoj kvarcnih mehanizma? I ako je su i one ozbiljan deo razvoja savremene horologije, i ogroman napredak što se tiče preciznosti, a bogami i proizvodnje? Zašto je taj napredak nekako više “udaljeni” od toga što nam predstavljaju nabrojani heroji klasične horologije? Zašto nam se čini da su kvarcni i elektronski satovi nekako “niži”? Pitam ovde kao ljubitelj, ne korisnik…


Mogu odgovoriti u vlastitom imenu. Kod mene se te emocije ne gase, već naprotiv. Ali potpuno mogu da razumem, taj osećaj kojeg opisuješ. Hteli ili ne, većina ljudi je dobrim delom odraz okoline koja ih okružuje i vremena u kojem žive. Tako je i sa tehnologijom kvarca. Današnji čovek u jednom danu mora procesirati više informacija nego što je to pojedinac pre 3 veka uradio u 2 godine života. Životni tempo je brz i iziskuje brza, jednostavna i efikasna rešenja. Kvarc je precizan, jednostavan za održavanje i nije skup. Zbog cenovne pristupačnosti satu dodeljuje ulogu modnog dodatka.

I okoreli ljubitelji mehanike nisu pusta ostrva u modernom svetu pa i sami posežu za modernim i praktičnijim rešenjima. Ali poučen iz vlastitog iskustva, kao i onih od moje "horološke braće", ta ideja o prošlosti koju pominješ u tom nekom intimnom kontaktu sa mehanikom svetom sve više jača i pridobiva na emotivnoj vrednosti, kada uspemo da se otrgnemo iz svakodnevnice i povučemo u svoj mali privatni svet. Uostalom, jedan od pokazatelja je i sve veća diferencijacija horološke delatnosti. Vraćanje korenima se više nego očigledno odražava na rast cena luksuzinih i ultraluksuznih mehaničkih satova.

Zašto nam se kvarčni i električni satovi čine nekako niži? Pa i jesu niži - gledano u užem horološkom smislu. Zato što su nam ubili romantičnu ideju klasičnog časovničarskog majstora odnosno ono što možemo danas videti kada posmatramo Philippa Dufoura na delu. Jednostavno: Man and his watch. Čak mi i ona umetna svetlost smeta i najrađe bi ga okružio petrolejkama, fenjerima i svećama. Kvarc je vezan i na inžinjere, koje dolaze iz neke druge sfere, a napredak u proizvodnji kvarčnih satova je doveo do toga, da prisustvo čoveka nije uopšte ni potrebno. Troškovi proizvodnje jednog prosečno kvalietnog Swiss mehanizma danas ne dostižu ni 1 € i samo možemo pretpostaviti, kakva je njihova cena na dalekom istoku. I ono što je najbitnije kod kvarca je ta njihova uska povezanost sa praktičnošću odnosno na funkciju upotrebljivosti. Volimo ih zbog njhove upotrebljvosti a ne zbog načina njegovog nastanka.

Uvek kada se probudi ta debata, učesnike odnosno ljubitelje horologije upitam, da mi nabroje makar 3 velika imena stavaralaca kvarčnih mehanizma i makar 5 heroja iz mehaničke sfere. Prvi deo pitanja uvek ostane bez odgovora, dok je kod drugog nadvikivanje jednog preko drugoga.

Kakav je odnos mehanika vs kvarc? Da ne dužim prilepiću nešto što sam pre nekoliko godina već odogovrao jednom članu foruma i što je moja supruga sačuvala, jer joj se to učinilo kao vrlo prikladan i jednostavan pogled.

Recimo, da si po prirodi sportista, da ti puno znači postići nešto vlastitim trudom odnosno prirodnim putem. Sediš na bicikli i pred tobom je višekilometarski strm uspon. Kao sportista ćeš ga obaviti svojim nogama, svojom snagom i na vrhu ćeš osetiti bar trunčicu ličnog zadovoljstva. Ako ti se jako žuri, ako na tom usponu ne želiš da pogled na prirodu oko sebe kvariš znojem, koji pada sa čela i kaplje u oči, onda ćeš taj uspon napraviti sa biciklom na električni pogon. Prvo je mehanika a ovo drugo je kvarc. Prvo je čista koleracija vlastite snage i tehnike (bicikla), drugo je pomoć tehnike. Prvo je ljubav prema sportu, drugo je korisnička prednost. Prvo je čista priroda, drugo je instant. Prvo je tradicija a drugo moderna inovativnost. Zašto je Tour De France iza Olimpijskih Igara i Svetskog prvenstva u nogometu, treći najpraćeniji sportski spektakal?

Zato biciklista sa svojom željiom, odlučnosti, stanjem psihofizičke kondicije, bicikla sa svojom težinom, kvalitetom menjača i strukturom prenosnih stepena, te dužina i strmina uspona je u neku ruku uporediv sa kvalitetom časovničara, kvalitetom materijala i složenošću zadataka, koji mora savladati. Neko se popne na vrh sa svim nabrojenim elementima (mehanički sat), neko u tome ne uspe, ne želi, uopšte mu nije bitno jer želi samo videti kakav je pogled sa vrha, pa upotrebi električni akumulator (kvarc) a ponekad se desi, da je postavljena željena vremenska granica u kojoj mora biti savladan uspon na vrh. Najbolji biciklista će to napraviti sam a naći će se neko, ko će 85 % uspona napraviti na jednak način kao najspremniji biciklista, dok će u zadnjih 15 % uspona upotrebiti električni akumulator. Na vrh će stići u nešto kraćem vremenu od varijante prvog takmičara. To je Spring Drive.

[boskom]

Mogu odgovoriti u vlastitom imenu. Kod mene se te emocije ne gase, već naprotiv. Ali potpuno mogu da razumem, taj osećaj kojeg opisuješ. Hteli ili ne, većina ljudi je dobrim delom odraz okoline koja ih okružuje i vremena u kojem žive. Tako je i sa tehnologijom kvarca. Današnji čovek u jednom danu mora procesirati više informacija nego što je to pojedinac pre 3 veka uradio u 2 godine života. Životni tempo je brz i iziskuje brza, jednostavna i efikasna rešenja. Kvarc je precizan, jednostavan za održavanje i nije skup. Zbog cenovne pristupačnosti satu dodeljuje ulogu modnog dodatka.

I okoreli ljubitelji mehanike nisu pusta ostrva u modernom svetu pa i sami posežu za modernim i praktičnijim rešenjima. Ali poučen iz vlastitog iskustva, kao i onih od moje "horološke braće", ta ideja o prošlosti koju pominješ u tom nekom intimnom kontaktu sa mehanikom svetom sve više jača i pridobiva na emotivnoj vrednosti, kada uspemo da se otrgnemo iz svakodnevnice i povučemo u svoj mali privatni svet. Uostalom, jedan od pokazatelja je i sve veća diferencijacija horološke delatnosti. Vraćanje korenima se više nego očigledno odražava na rast cena luksuzinih i ultraluksuznih mehaničkih satova.

Slažemo se, da su danas kvarcni satovi, zbog cenovne pristupačnosti, modni dodatak. Ne smatraju se kao “ozbiljni” satovi, a mislim da i kad su bili ozbiljni, recimo kad je CEH pravio Beta1/2/21, da ni tada CEH-ova administracija nije smatrala da to što su pravili je ozbiljno. I ako su stigli s kvarcom relativno rano na tržište, uglavnom švajcarci nisu s kvarcom imali puno uspeha. Svi znamo priču “kvarcne krize,” i ako mislim da se swiss watch industrija nekad vadi na to da ih je taj kvarc ubio 1970ih, a ne njihov sopstveni promašaj.

Isto se slažemo da, u toku zadnjih 20-30 godina, tržište nam pokazuje da postoji ogromna potražnja za mehaničke satove, i to u naj većim cenovnim kategorijama. Naj skuplji satovi su uglavnom mehanički, ne kvarcni. Danas se stvarno može reći, zahvaljujući te potražnje i stanje tržišta, da su mehanički satovi za “ozbiljne ljubitelje.” To je očigledno.

Zašto nam se kvarčni i električni satovi čine nekako niži? Pa i jesu niži - gledano u užem horološkom smislu. Zato što su nam ubili romantičnu ideju klasičnog časovničarskog majstora odnosno ono što možemo danas videti kada posmatramo Philippa Dufoura na delu. Jednostavno: Man and his watch. Čak mi i ona umetna svetlost smeta i najrađe bi ga okružio petrolejkama, fenjerima i svećama. Kvarc je vezan i na inžinjere, koje dolaze iz neke druge sfere, a napredak u proizvodnji kvarčnih satova je doveo do toga, da prisustvo čoveka nije uopšte ni potrebno. Troškovi proizvodnje jednog prosečno kvalietnog Swiss mehanizma danas ne dostižu ni 1 € i samo možemo pretpostaviti, kakva je njihova cena na dalekom istoku. I ono što je najbitnije kod kvarca je ta njihova uska povezanost sa praktičnošću odnosno na funkciju upotrebljivosti. Volimo ih zbog njhove upotrebljvosti a ne zbog načina njegovog nastanka.

E, pa to je taj san. Znam dobro za taj san, “man and his watch,” gde neki dedica sedi s lulom u kućici na planini i pravi naš mehanički sat. Nažalost, taj san je veoma skup (daleko naj naj skuplji) i pristupan je uglavnom samo malom broju ljubitelja mehaničkih satova. Za mnogo veći broj ljubitelja, mislim da dobro znaš kako to izgleda:









Za kvarc je masovna industrijalizacija očigledna, a mislim da kod mehaničkih satova možda malo manje. Možda su to, i cena materijala, naj veće razlike.

Uvek kada se probudi ta debata, učesnike odnosno ljubitelje horologije upitam, da mi nabroje makar 3 velika imena stavaralaca kvarčnih mehanizma i makar 5 heroja iz mehaničke sfere. Prvi deo pitanja uvek ostane bez odgovora, dok je kod drugog nadvikivanje jednog preko drugoga.

Armin Frei kaže ćao



Pozdravljaju junaci iz CEH-a Charles André-Dubois, François Niklès, Jean Hermann, Richard Challandes, i Charles Frossard, vidi što su bili frajeri:




Šalim se.

Upravu si, nisu to Gunther Blumlein niti Daniel Roth. Relativno su nepoznati. Mislim da baš o tome ovde i pišemo…

Kakav je odnos mehanika vs kvarc? Da ne dužim prilepiću nešto što sam pre nekoliko godina već odogovrao jednom članu foruma i što je moja supruga sačuvala, jer joj se to učinilo kao vrlo prikladan i jednostavan pogled.

Recimo, da si po prirodi sportista, da ti puno znači postići nešto vlastitim trudom odnosno prirodnim putem. Sediš na bicikli i pred tobom je višekilometarski strm uspon. Kao sportista ćeš ga obaviti svojim nogama, svojom snagom i na vrhu ćeš osetiti bar trunčicu ličnog zadovoljstva. Ako ti se jako žuri, ako na tom usponu ne želiš da pogled na prirodu oko sebe kvariš znojem, koji pada sa čela i kaplje u oči, onda ćeš taj uspon napraviti sa biciklom na električni pogon. Prvo je mehanika a ovo drugo je kvarc. Prvo je čista koleracija vlastite snage i tehnike (bicikla), drugo je pomoć tehnike. Prvo je ljubav prema sportu, drugo je korisnička prednost. Prvo je čista priroda, drugo je instant. Prvo je tradicija a drugo moderna inovativnost. Zašto je Tour De France iza Olimpijskih Igara i Svetskog prvenstva u nogometu, treći najpraćeniji sportski spektakal?

Zato biciklista sa svojom željiom, odlučnosti, stanjem psihofizičke kondicije, bicikla sa svojom težinom, kvalitetom menjača i strukturom prenosnih stepena, te dužina i strmina uspona je u neku ruku uporediv sa kvalitetom časovničara, kvalitetom materijala i složenošću zadataka, koji mora savladati. Neko se popne na vrh sa svim nabrojenim elementima (mehanički sat), neko u tome ne uspe, ne želi, uopšte mu nije bitno jer želi samo videti kakav je pogled sa vrha, pa upotrebi električni akumulator (kvarc) a ponekad se desi, da je postavljena željena vremenska granica u kojoj mora biti savladan uspon na vrh. Najbolji biciklista će to napraviti sam a naći će se neko, ko će 85 % uspona napraviti na jednak način kao najspremniji biciklista, dok će u zadnjih 15 % uspona upotrebiti električni akumulator. Na vrh će stići u nešto kraćem vremenu od varijante prvog takmičara. To je Spring Drive.

Dobra priča, medjutim mislim da je ta priča deo te šire romantične priče o dedici s lulom, gde nema nikoga da pritiska dugmiće i podešava CNC rezače. Ali možda postoji neka jednostavnija priča, a to je da mehanički satovi i njihovi delovi imaju samo jednu korist, pravljeni su da rade samo jednu stvar, i da tu stvar rade na naj bolji mogući način. A s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim.