Zanimljivi linkovi i novosti iz sveta časovničarstva

[Haifisch23]

Boško. Ne znam, šta da kažem. U pravu si, slažem se ali ipak misim, da si previše strog . Meni je još uvek bliže mišljenje analitičara, koji tvrde, da je Patek sa PP Sealom digao kvalitet završnice.
Ali sa druge strane, još mi bliža filozofija, koja ukrašavanju mehanizama ne daje tako veliki značaj, već mi je puno bitnija njihova funkcionalnost. Ove slike su dokaz, da niko nije savršen i ubeđen sem, da kada bi pretraživali slike i ostalih HH proizvođača, da niko ne bi mogao da izbegne nekom škakljavom detalju. Možda najmanje Breguet i Vacheron, jer oni još uvek neke operacije rade na 120 godina starim mašinama. Ali, onaj ko je malo detaljnije pratio rad Bregueta i Vacherona zna, da je tamo prisutne malo manje industrije nego kod Pateka (Breget: 1000 zaposlenih napravi 35.000 satova na godišnjem nivou, dok kod Pateka 1200 zaposlenih napravi 62.000 satova. Vacheron, koji pominješ, 900 zaposlenih napravi 26.000 satova). Sa druge strane Lange i Patek su jedini, čiji časovničari sastave kompletan mehanizam, pa ga onda ponovo rastave na prafaktore, da bi time anulirali i najmanje čestice prašine, koje su se stvorile prilikom prvog sastavljanja i još jednom naprave ponovnu montažu. Samo što prvobitne "obične" šarafe u drugoj montaži zamenujuju plavim.
Meni su sve ove slike jako drage, jer vidim da su ti mehanizmi plod ljudskih ruku (u najvećoj meri) jer CNC i Sparkle Wire su strane samo Dufouru, Danielsu i Becseiu.
Svestan sam, da smo različiti ali meni lično je svako uvećavanje pomoću posebnih stakala, mikroskopa i sličnim instrumentima, onoga što su stvorile ljudske ruke totalno bez veze. To me podseća na Ajnštajna, kada je postavio neku teoriju (sada se više ne sećam iz glave), a onda se skupila elita svetskih naučnika, koja je imenovala 10 najimenentjihih, da se suoče sa njim i obore njegovu tvrdnju. Ajnštajn im je odvratio: Ne razumem, ako grešim, onda je dovoljno da me obori mišljenje jednog stručnjaka a ne čitave vojske moždanih trustova. To me samo uverava, da sam u pravu.
Ne razumem u čemu je smisao, davati nekoliko desetina hiljada € za remek delo horologije i onda lupom tražiti neke nebitne devijacije na njemu. To ima smisla, kada se akteri (prozvođači) međusobno preispituju ali ja, da kao obožavaoc Bethoveena javno prozivam tog genija, zbog čega Fur Elise nije 15 sekundi duža...ne znam.

[boskom]

Boško. Ne znam, šta da kažem. U pravu si, slažem se ali ipak misim, da si previše strog . Meni je još uvek bliže mišljenje analitičara, koji tvrde, da je Patek sa PP Sealom digao kvalitet završnice.
Ali sa druge strane, još mi bliža filozofija, koja ukrašavanju mehanizama ne daje tako veliki značaj, već mi je puno bitnija njihova funkcionalnost. Ove slike su dokaz, da niko nije savršen i ubeđen sem, da kada bi pretraživali slike i ostalih HH proizvođača, da niko ne bi mogao da izbegne nekom škakljavom detalju. Možda najmanje Breguet i Vacheron, jer oni još uvek neke operacije rade na 120 godina starim mašinama. Ali, onaj ko je malo detaljnije pratio rad Bregueta i Vacherona zna, da je tamo prisutne malo manje industrije nego kod Pateka (Breget: 1000 zaposlenih napravi 35.000 satova na godišnjem nivou, dok kod Pateka 1200 zaposlenih napravi 62.000 satova. Vacheron, koji pominješ, 900 zaposlenih napravi 26.000 satova). Sa druge strane Lange i Patek su jedini, čiji časovničari sastave kompletan mehanizam, pa ga onda ponovo rastave na prafaktore, da bi time anulirali i najmanje čestice prašine, koje su se stvorile prilikom prvog sastavljanja i još jednom naprave ponovnu montažu. Samo što prvobitne "obične" šarafe u drugoj montaži zamenujuju plavim.
Meni su sve ove slike jako drage, jer vidim da su ti mehanizmi plod ljudskih ruku (u najvećoj meri) jer CNC i Sparkle Wire su strane samo Dufouru, Danielsu i Becseiu.
Svestan sam, da smo različiti ali meni lično je svako uvećavanje pomoću posebnih stakala, mikroskopa i sličnim instrumentima, onoga što su stvorile ljudske ruke totalno bez veze. To me podseća na Ajnštajna, kada je postavio neku teoriju (sada se više ne sećam iz glave), a onda se skupila elita svetskih naučnika, koja je imenovala 10 najimenentjihih, da se suoče sa njim i obore njegovu tvrdnju. Ajnštajn im je odvratio: Ne razumem, ako grešim, onda je dovoljno da me obori mišljenje jednog stručnjaka a ne čitave vojske moždanih trustova. To me samo uverava, da sam u pravu.
Ne razumem u čemu je smisao, davati nekoliko desetina hiljada € za remek delo horologije i onda lupom tražiti neke nebitne devijacije na njemu. To ima smisla, kada se akteri (prozvođači) međusobno preispituju ali ja, da kao obožavaoc Bethoveena javno prozivam tog genija, zbog čega Fur Elise nije 15 sekundi duža...ne znam.

Haifische, Cenim vaš odgovor a i uvek sadrži korisne informacije i često nešto naučim. Zadovoljstvo je razmenjivati se sa vama.


Želeo bih da naglasim da postoji važna razlika između ručno dorađenog sata koji pokazuje nedoslednost između jednog primera i sledećeg zbog čovekove ruke, i stalnih mrlja i artefakata koji su ostali kao dokaz vrste obrade istog. Prvo je prihvatljivo cak mozda i romanticno, a drugo je aljkavo.

Što se tiče važnosti završne obrade ("finishing") ... to je duboka i pomalo nijansirana tema. Kao što znate, estetska obrada delimično je subjektivna i priznajem da je to nešto što je možda važnije meni nego prosečnom entuzijastu. Međutim, mislim da uopšte nije nerazumno smatrati nivo završne obrade satova onakvog nivoa o kojem sada razgovaramo, niti podvrgavati ih ovom nivou ispitivanja. Predlažem vam da je završna obrada ono što diktira i podiže cenu na ovom nivou horologije. Verujem da je to rekao i Walt Odets kojeg ste ranije pomenuli.

Ako odlučite da ne pregledate satove na koje trošite znatan novac u pogledu njihove završne obrade, to je u potpunosti na vama i poštujem tu odluku. Takođe ne proučavam svaki sat koji posedujem, jer mi nije to uvek i u svakom slucaju naj bitnije. Verujem da će to biti jedna od lepih stvari o našem zajedničkom interesu, da postoji ponešto za svakoga, a i za svaku priliku.


Poenta mog ranijeg posta bila je da smatram da su Patek-ovi standardi za završnu obradu njihovih nižih modela manje poželjni u poređenju sa njihovom industrijskom konkurencijom, na istim ili sličnim nivoima cena. Razumem da funkcionalno i praktično govoreći, CNC rad na nagibu ostavlja malo metalnih vlakana, pa bi bilo kakav dodatni rad na skosama uglavnom bio samo dekorativan. Ali smatram da je na ovim nivoima cena opravdana kritika. Kao tačke poređenja pominjete Breguet-a, Vacheron-a i Lange-a. Govoriću o Breguet-u i Lange-u jer posedujem ili sam posedovao nekoliko njihovih modela, dok sam, doduše, manje upoznat sa Vacheron-ovim [modernim] radom lično. Ako mene pitate, u okvirnom opsegu od 10.000 USD do 70.000 USD, Breguet proizvodi neke od najlepše dovršenih satova koje takav novac može kupiti, sa znatno više ručnog rada po dolaru od Pateka, mada njihov relativni nizi uspeh u brendiranju to ne govori. Ručno izrađeni guillochet brojčanici mnogih Breguet satova su prizor za videti, a standardi završne obrade mehanizma čak i za njihove modele od 10.000 USD su sjajni. Lange nastoji da radi prelepo, mada nerado upoređujem standarde završne obrade sa Patekom, jer shvatam da je nemačko srebro nešto mekše i da je s tim donekle lakše raditi.


Veliki pozdrav, Bosko

[Haifisch23]

Dobrodošao na forumu Petle. Sudeći po načinu pisanja, mogu ti slobodno i 57. put zaželeti dobrodošlicu na forumu Milane, pardon Petle!

Nemam potrebe za proveravanjem godina, jer sam o istoriji Ingineura pisao u temi moji satovi, kada sam predstavljao model iz te linije IWC-a - 3227/01. Da, 1954 godine IWC je lansirao prvog Inžinjera, koga su deklarisali sa antimagnetskom otpornošću 80.000 ampera odnosno 1000 Gaussa. Rolex prvog Milgaussa opredeljuje 1956 godine. Zašto sam napisao, da je Rolex prvi sat sa takvom otpornošću? Zbog toga što je Rolex za razliku od IWC dobio zvaničan certifikat od CERN-a. Iako sam dokazano veliki ljubitelj i poštovalac oba brenda, Rolex je to ipak malo temeljjitije odradio. Testiranje antimagnetizma pre 65 godina nije bilo stvar internih laboratorija nego naučnih organizacija, kakva je CERN. A Certifikat CERNA je dobio godinu dana pre zvaničnog lanisranja Milgaussa.
Što se tiče tvoje tvrdnje, da je Rolex iskopirao IWC-ev Ingeniur, savetovao bih, da malo pročitaš istorijat razvoja oba modela, pa onda nećeš u svom poznatom stilu ispaljivati ćorke na forumu. A da, to nećeš naći na internetu.
A što se tiče Gente...koliko se sećam, pre nekoliko meseci si baš ti bio u glavnoj ulozi sa njegovim istorijatom i Omegom. Vidiš, da su poverovali onim promašajima, koje si navodio, onda ovo što si napisao na kraju ima zaista poučan smisao: "jednostavno savet svima koji čitaju kojekakve tekstove po internetima je da sve uzimaju sa velikom dozom rezerve jer je mnogo tu netačnih informacija"

[Haifisch23]

Ne verujem, da je Milgauss pokupio lovorike Ingenieru samo zbog toga što je nosio CERN-ov certifikat. Moramo se vratiti u vreme izdanja oba modela, pa ćemo lakše razumeti. Ingi 666A je izašao na tržište krajem 1954 godine. Njegov dizajn sa 35,0 mm kućištem nije odstupao od klasičnih satova tog doba. Zanimljivost, koju je donosio sa sobom je bila visoko antimagnetsko svojstvo i kalibar 852, podverzija prvog automatskog kalibra IWC - 52, koji je Albert Pellaton razvio samo 4 godina ranije. Zavesa u kojoj je bio omotan mehanizam nije bila ništa novo, jer je Albert Pellaton svoj najlegendarniji mehanizam, ručni navijač 89, već 7 godina ranije omotao čelikom u legendarnom modelu Pilots Watch Mark 11, koji je napravio pravi dar-mar na tržištu.

Milgauss 6451 je u dizajnerskom smislu bio prava suprotnost Ingiju. Iako je predstavljen kao sat za naučnike, on je izgledao kao nova verzija Submarinera, koji je tada već treću godinu harao svetskim tržitšima. 37,5 mm prečnika, aluminijum bezel i čelična narukvica. Kao takav, on se približio znatno većem broju pristalica, posebno mlađim generacijama.
Osim toga Rolex je tada bio u potpunoj ekspanziji, započetoj 1945 godine sa Air Kingom i sa vrhuncem u razdoblju od 1953 godine, kada su sledili Explorer, Submariner 1954 godine, GMT Pepsi 1955, Day-Date1956 i zaključkom sa Daytonom 1963 godine.
Sa druge strane IWC od Ingeniura pa sve do Aquatimera 1967 godine, nije lansirao ništa tako novo, što bi mu omogućilo koliko toliko ravnopravnu konkurenciju sa Rolexom.
Ali, da budemo sasvim iskreni, oba modela postaju legendarna u današnjem smislu reči, tek u kasnijim izdanjima. Ingi je istinski zaživeo sa Jumbo verzijom iz 1976 godine, koju je dizajnirao Gerald Genta. Model je neodoljivo podsećao na Gentin životni potpis, Royal Oak, imao je takođe Guilloche brojčanik i prečnik 40,0 mm. Pošto je bilo vreme kvarca, ref. 3003 je znatno nadmašila prodaju automatske verzije sa kalibrom 8541, kojih je bilo napravljeno samo 1000 primeraka.
U puno jačem svetlu se poakazala 3227-01 sa početkom produkcije 2005 godine. On se takođe maksimalno približava verziji sa Gentinim dizajnom. Sa druge strane, činjenica da je do 2009 godine bio prodan u samo 7850 komada, objašnjava stopiranje njegove proizvodnje.

Milgaussu je uprkos početnim komercijalnoj eksploziji u sledećoj deceniji sa verzijom 1019 ostao prilično nedorečen, ako uzmemo u obzir brojeve, koje su uobičajene za Rolex, kada govorimo o prodanim količinama pa ga sredinom '70 povlače iz prodaje. Tek 2007 godine se vraća sa referencijom 116400. 14 godina kasnije još uvek je sastavni deo asortimana proizvođača, što znači, da više nego opravdava svoje postojanje.

Pitaš, da li je Ingenieur 3227-01 bolje izrade od sportskih modela Rolexa? Pošto sam ga imao duži niz godina, kao i Submarinera mogu reći, da su u istoj klasi. Integrisana narukvica je veliki plus ali Rolex Oyster sa svojom kopčom je u tom cenovnom razredu nenadmašiv. Guilloche brojčanik ide u korist Ingija ali markeri sa ivicama iz belog zlata naginju na stranu Roleca. Nosivost u svakom slučaju naginje na stranu Rolexa. Mašina je svakako na strani Rolexa. Dizajn? Submarinerov dizajn predstavalja najupečatljiviji zavet horlogije a ono što me na Ingiju prvo privuklo, nakon nekoliko godina je bilo presudno za njegovu prodaju. Kao što bih kupio svaku ploču Pink Floyda, pa čak i sa snimkom samo tonske vežbe, tako sam pre 11 godina kupio nešto, što je dizajnirao Gerald Genta. Ali vremenom se u svest uvlačio taj crv gorčine, da je Genta IWC prodao samo još jednu light verziju Royal Oaka i da takav stub horologije ne zaslužuje tako olak tretman.

[Haifisch23]

Nisu mi poznate količine prodanih satova ni Rolexa ni ostalih proizvođača iz tog doba. Uglavnom su mi poznate ukupne količine pojedinih proizvođača. Ne bih znao ni za Ingenieur 3227/01, da svojevremeno nisam naišao na intervju sa tadašnjim CEO u Europa Staru. Rezultati prodaje pojedinih modela su poznati samo proizvođačima i švajcarskom horološkom savezu. Sve što procuri u javnost, uglavnom dolazi iz aukcijskih kuća i nije zvanično. Ovo što si naveo, meni izgleda vrlo malo.
Poznate su mi ukupne količine prodaje modernih proizvođača ali ne po modelima nego po linijama (mehanika vs. quartz). I do njih je vrlo teško doći, jer nisu dostupni javnosti. Do njih sam dolazio čitajući mnoštvo intervjua sa predsednicima uprave pojedinih firmi. U proseku, da bi došao do nekih dragocenih podataka potrebno je pročitati i do 20-30 intervjua. Švajcarci su takvi, da sami ne pričaju ali kada su upitani onda sve kažu. Kod japanaca je lakše. Seiko i Citizen objavljuju zvanična godišnje izveštaje, kod njih poslovna godina traje od marta do februara.

Nisam mislio na Ingi kao omaž Oaku. Više na to, da bi Genta morao ostati samo na Oaku. Nautilus je sa drugačijim rešenjem kućišta oko krunice ipak prilično drugačiji. Iako se ne radi o omažu, idejno rešenje Ingija ipak previše vuče na Oak. Svaki pojedini elemenat je različan ali overall, kada sam pogledao Ingija nikako nisam mogao izbeći ideji, da je možda tako izgledala prvobitna ideja za Oak, koja je potom dorađena. Samo lični utisak, neki moji unutrašnji osećaji, koji verovatno nisu u skladu sa realnim stanjem stvari i zbog toga su iracionalni. Ali bili su prisutni i na Ingiju mi se Genta učinio prvi put sa priličnom dozom nedostatka kreativnosti. Nešto u stilu: "ma i ovo je dobro za IWC". Ponavljam, samo lični osećaj o kome je nebitno diskutovati. Na umetnost moramo gledati vlastitim očima i ne treba tražiti konsenz.

[Haifisch23]

Boško. Sa svime se slažem, sve što ste napisali je na mestu. Svako ima pravo, da pregleda sat za koji je dao ogromne novce. Nisam mislio u tom smislu. Više na to, da možda nekad previše očekujemo od ljudske ruke iako ona može praviti čuda.

[boskom]

instagramske izmišljotine, nema šta više da se priča slika pokazuje izmišlja pa se ide u perverziju i novu potragu za lajkovima

inače boskom kad smo kod obrade, ovaj grand seiko je daleko od rolexa ali ljudi konzumiraju ovakve stvari i to je to, ja kad kažem da su njemu samo kazaljke i eventualno cifer na visokom nivou ljudi me gledaju kao totalnog idiota i histerično napadaju, taj sat je lep samo dok mu se ne skine rotor i prvi most, ispod toga je kao ETA u malo boljim satovima tipa Longines, tako da razlika Grand Seiko i Rolex je ista koliko i Rolex i apsolutno bilo koji pa i najjeftiniji Breguet, Blancpain, Audemars, Patek i Vacheron

Ha! Iskreno receno, tek sam sada pogledao YouTube video o kojem se prica. Ranije sam odgovarao na komentare Haifisch-a, koje su za mene mnogo zanimljivije od tog snimka sa mikroskopom!


Inace, uporedjivanje pod mikroskopom ovih satova nema smisla. Cak mislim da ovo nema nikakve veze sa obradom, u smislu
da tu nema nisto novo ili interesantno receno ili nauceno sto se toga tice.

[boskom]

EDIT: elem reci mi šta misliš o japanskom Genti, Taru Tanaki i grammar dizajnu uopšte, ljubitelj sam tog dizajna, priče i predmeta koje je kopirao i preneo u dizajn sata, samurajskih predmeta, odela, kape, katane i slično, mada imam samo jedan komad njegovog dizajna u kolekciji, ali najčistiji komad

ljudi se prže na ogledalo površine i kojekakve zaratsu pikanterije, istina je da je to ništa specijalno i da odaje subjektivno dojam mnogo, daleko skupljeg sata nego što zaista jeste, zato ljudi padaju na izgled grand seika toliko lako

Vidite, to je baš dobar primer. Ja posedujem Grand Seiko SBGA211g I ako sam ljubitelj dobrog obrada, nije to što me zanima kod njega (mada da Zaratsu na kazaljkama zaista lepo izgleda).

Šta mi se dopada kod njega? Prvo, verovatno već znate da se radi o kvarcnom timing mehanizmu. Impresionira me nivo tehnike I istorija razvoja spring drive-a.

Drugo, jednostavno mi se svidja estetika.


(moj sat)

A što se tiče završne I dekorativne obrade, on je u glavnom “industrijski” radjen mašinama, I nema tu ništa preterano specijalno. Može se lepo videti detaljno I sve to slobodno saznati I na netu, zahvaljujući dekostrukciji The Naked Watchmaker-a: https://www.thenakedwatchmaker.com/d...eiko-snowflake

Inače ako će mo gledati u Seiko smeru I dobroj obradi trebalo bi gledati Credor (npr. Eichi, Eichi II, ili još bolje ovaj Sonnerie s Spring Drive-om: https://www.thenakedwatchmaker.com/d...redor-sonnerie )

[Haifisch23]

Kako god okretali, stvarnost 21. veka je, da je ručni pristup obradi sata sve manje prisutan. Zbog toga veliki akteri, izradu vanjskih delova sata (kućišta, brojčanike) sve češće predaju u ruke specijalizovavnih izvođača a sami preuzimaju unutrašnju dekoraciju. Lep primer za ovo, predstavlja Vacheron Constantin. Da li možda znate, ko mu proizvodi najzahtevnije brojčanike? To je studio Stern Creations. Kao i VC i oni su članovi Richemont grupacije. Ako vam ime Stern odzvanja kao nešto poznato, ne trebate biti začuđeni. Naime, radi se o nekadašnjoj firmi Fabrique de Cadran Stern, koje je bilo u vlasništvu braće Stern. Da, baš one braće, koji su 1934 kupovinom postali vlasnici Patek Philippa. Naravno, Cadran Stern je bio glavni proizvođač brojčanika za Patek sve do 2000 godine, kada ga prodaju gore pomenutoj Richemont grupaciji. Ugovorom je određeno, da studio Stern Creations i dalje bude dobavljač priličnog broja kreacija za Patek Philippe, a pošto je deo Richemont grupacije, tu je odmah do svoje porcije došao i Audemars Piguet i A. Lange & Sohne. Patek Philippe nije jedina mušterija izvan Richemonta, pa tako i neki od najzahtevnijih Breguet brojčanika dolaze sa iste adrese, kao i čuveni Mother of Pearl Rolex Daytone. Stern Studio koristi ručnu izradu brojčanika na tradicionalnim mašinama starim preko 100 godina (najbolji primer je VC model Historique Aronde 1954) a odličan je i u mašinskoj izradi - zamislite, koliko bi vremena zahtevalo ručno giljoširanje brojčanika za Royal Oak Audemars Pigueta, kod koga svaki kvadratić mora iznositi tačno 0,49 kvadratnih milimetara.

Takođe je sve više otvoreno pitanje, koliko su zaista potrebne najzahtevnije tehnike finiširanja mehanizama - ukošavanje i crno poliranje u današnjim uslovima izrade, kada smo svedoci znatnom tehnološkom razvoju materijala iz kojih su sačinjene komponente.
Iako je ukrašavanje mehanizma, koje poznajemo danas nastalo iz sasvim drugih razloga, ono je kroz vekove doživelo veliki napredak. Naime, dekoriranje je staro skoro toliko, koliko i prva nešto veća proizvodnja džepnih satova. Džepni sat je predstavljao pravu revoluciju, jer ljudi za identifikaciju vremena nisu više bili zavisni od crkvenih zvonika, sunčanih i zidnih satova i zurenja u najsvetliju zvezdu, nego su ispomoć imali uvek kod sebe. Ali problem je bio u njihovoj preciznosti. Deset i nešto minuta na dan je bilo sasvim uobičajena praksa. Zbog toga su proizvođači morali da se dosete nečega, što će dodatno privući pažnju i držati interes bogatih kupaca, pa su mehanizme, koji su u celini bili dostupni vanjskom pogledu, počeli ukrašavati finim tehnikama izrade. Kada je u 17. veku konkurencija već polako uzimala maha, neki od njih su bogatim dekoracijama sakrivali tehnike izrada vlastitih mehanizama a u tome je prednjačio čuveni engleski časovničar John Harrison. Vremenom je ukrašavanje postalo normalna poslovna praksa, pa je tako ostalo u upotrebi i krajem 18. veka, kada je preciznost satova pala pod minutu dnevnog odstupanja. Smanjivanjem veličine i prelaskom na ručne satove ono postaje sve veći izazov i demonstracija veštine proizvođača i pridobiva sve više na značenju. Istovremeno su časovničari ustanovili, da nije sve u strukturi i dobrom ulju, nego i da ukošeni i visoko polirani delovi smanjuju međusobno trenje komponenta i znatno usporavaju proces habanja. Osim toga, sa sebe odbijaju prašinu, koja nastaje unutar mehanizma, pa čak i u konačnoj fazi sprečavaju nastanak oksidacije. Time tehnike dekoriranja sve više napreduju, pa iz početnih evolviraju u sve veću upotrebu perlaga, peskarenja, dijamantskog poliranja, kružne satenske obrade, satiniranja, collicammonaga i rodijumskog platiniranja.
Krajem '70 godina prošlog veka, proizvođači, koji su naglašivali ove najbolje prakse, u želji da se ograde od kvarc producenata i niskocenovnih roskopf mehaničkih kalibara, koji su zbog primitivne izrade i konstrukcije još uvek bili u upotrebi, uvode izraz Haute Horologie (visoka horlogija), koji kulminira 2005 godine, ustanavljanjem saveza takvih aktera - Fondation de la Haute Horologie. Tako nastaje čuveni Beli dokument (White Paper), koja sadržava 5 kriterijuma, koji omogućavaju članstvo u ovom elitnom društvu. To su Legacy (nasleđe, istorija, zaostavština), In House produkcija kalibara, Finishing (završna obrada - odnosi se na unutrašnjost sata), Umetnost finog časovničarstva (The Art of Fine Watchmaking) i Izrada & kvalitet (Craftmanship and Quality - pretežno ručna izrada i obavezno ručno sastavljanje sata).
Ali vremenom dolazi do izuzetnog napretka u izradi materijala, koje sačinjavaju komponente - potpuno antikorozivni i antimagnetni materijali, silicujum nemirnice i spirale, sve veča elastičnost materijala......) i tehnike najfinijeg dekorisanja mehanizama sve više gube na svojoj funkcionalnosti i sve više vrše početnu, ukrasnu funkciju. Tako i među strukom dolazi do nekih mimoilaženja i različitih tumačenja potrebe za ovim detaljima. Poznato je da čak i Daniels, koji je koristio tradicionalan pristup nikad nije bio naklonjen prevelikom ukrašavanju i uglavnom je stajao na ukošavanju i nešto jačem poliranju.
Dokaz za napredak tehnike izrade mehanizama i materijala predstavljaju proizvođači, kod kojih čak i nije prisutno angliranje i black polishing: ETA COSC razred, Breitling, IWC, Grand Seiko, Omega, Rolex. Njihovi preporučeni servisni intervali se ni u najmanju ruku ne razlikuju od A. Lange & Sohne, Audemarsa, Vahcerona, Pateka. Baš suprotno, nešto su duži.
Setimo se samo, da je Buchereru pre nekoliko godina uspelo ono što je Patek godinama pokušavao ali nije uspeo - sistem perifrernog navijanja. Kod njega je težina oscilacija smeštena na glavnu ploču a ne na rotor. Zato kad pogledamo kalbar CFB A1000, uzalud ćemo tražiti rotor, jer ga nema. Vidljiv je kompletan mehanizam. Ono što je Pateku predstavljalo nekada nerešiv problem - skoro nikakva efikasnost odnosno prevelik gubitak energije u usporedbi sa klasičnim rotorskim mehanizmom, faktori poput cnc, cad, liga, sparkle erosion i silicijum su omgoćilu ovaj podvig.

Tako sve više postajemo svedoci dileme koja je slična onoj o potrebi prisutnosti tourbillona u ručnim satovima. Svi znamo, da je ovaj genijalan pronalazak Abrahama Louis Bregueta u obliku kaveza, na koga je pritvrđen mehanizam svojim permanentnim određenim vremenskim okretanjem anulirao uticaj gravitacije na rad sata. On je zaista bio velika pomoć u statičnom položaju džepnih satova i dodatni faktor kvalitete ali kakva je njegova uloga u ručnom satu, gde ruka vlasnika već sama po sebi predstavlja tourbillon? Nikakva ili minorna. Ali u visokoj horolgiji nije stvar u tome. Jedan od najvećih izazova za mastere horolgije predstavlja ugradnja kaveza u minimalan prostor satnog kalibra. Još ako je on lebdeći - flying (pritvrđen na mehanizam najtanjim žicama) i ako je za njegovu ugradnju potrebno oko mesec dana časovničara sa dvadestgodišnjim iskustvom, onda je jasno zašto ova kompliakcija donosi takvu težinu konačnoj ceni.
Slično je i sa tehnikama angliranja i zrcalnog porliranja. Takvo ukrašavanje mehanizama čak i u uslovima industrijske proizvodnje predstavlja najmanje 1/3 celog vremena nastanka konačnog sata, jer se pravi ručno (sećam se da je Daniel Roth svojevremeno imao duplo više zaposlenih majstora poliranja nego časovničara). Iako je u današnjim uslovima njena inžinjerska funkcionalnost dovedena u pitanje, ona je prisutna i još uvek predstavlja najviši stepen veštine izrade sata. Iako sveto trojstvo horolgije sačinjeno iz Pateka, Audemarsa i Vacherona nisu kraljevi zbog chamferinga i polishinga, nego više zbog doprinosa horlogiji na radu mehanizma i ostalih delova sata, oni još uvek odlično izvršavaju onaj prvinsk zadatak dekoracije: skup sat, ne samo da mora odlično raditi, nego mora da bude i lep.