Koji vintage kupiti

[djolemag]

Nema na čemu

Sent from my ELE-L29 using Tapatalk

[Haifisch23]

Hvala Djolemag! Još jednom lepo i iskreno napisano. Slažem se sa većinom. Chronographe Suisse je diskutabilna tema, jer nisu svi upotrebljavali školjka kućišta ali je istina, da ih bilo u većini.

Da budemo, što objektivniji prema čitaocima, koji možda nisu u potpunosti upoznati sa detaljima materija. Ovo što si napisao:
"Mada, kad gledam s druge strane, silikonska spirala je mnogo bolja primena nego ono sto dabas mozes videti na ulici, vezano za silikon... "
Siguran sam, da si imao u mislima silicijev hairspring a ne silikonski. Mada se na engleskom upotrebljava izraz Silicon Hairspirng. Takvo nešto ne postoji i bilo bi zanimljivo posmatrati rad sata, kada se iz prostorije sa +23C izađe na -10C napolju ili obratno. Tvrdoća silikona, koja nije otporna na temparuturu bi znatno uticala na rad sata.

Bezbi,
Nisam mislio konkretno na tebe. Izvinjavam se, ako si stekao takav utisak. Mislio sam na jedan opšti mali fenomen ovog foruma. Kada švajcarci urade nešto loše, onda je to hot news, a sve kod Seika u istom stilu je nešto prirodno, prihvatljivo i potpuno razumljivo. Jer oni prvi su pokvareni a ovaj drugi je jedinstven, oni prvi su lopovi i pljačkaši a ovaj drugi je moderna verzija Robin Hooda....
Već sam pisao, da plastika nije ništa novo kod švajcaraca (Tissot Astrolon, Pierce mehanizmi, zbog čega je ovaj revolucionaran proizvođač čak i propao), dok u skorije vreme, nigde nisam naišao da je na forumu naveden plastičan svet Seika u njegovim mehanizmima. To, da je Seiko sa jeftinim mehanizmima uveo mnoge u časovničarstvo je istina, posebno za regione istočne Evrope i cele Azije, dok se zapadni i severni deo sveta više opirao na švajcarske jednostavne mehanizme.

Još jedno polje, gde takođe moramo ostati koliko-toliko realni. Potpuno se slažem, da su nezavisni časovničari pogođeni jer više nemaju slobodan dostop do mnogih novih delova švajcarske industrije i meni je žao zbog toga. Ali ne razumem, zašto takav loš odnos prema npr. ETI, u. Živimo u svetu, gde vlada tržni surovi mehanizam i nije na proizvođačima, da brinu za socijalni status drugih aktera ove delatnosti, već prvenstveno za svoj. Pored toga, kriviti ih u smislu, da neće da uzimaju pola veka i više stare satove u popravak je takođe vrlo površna informacija. Kao i svi drugi proizvođači, oni su dužni, da rezervne delove drže kod sebe najviše 20 godina. Koliko mi je poznato, zvanični swiss servisi u takvim slučajevima vlasnicima savetuju, da će popravak takvog sata dostići astronomsku cenu, jer možemo samo zamisliti, cenu posebne izrade neke stare komponente sa strane originalnog proizvođača. Sa druge strane zvanični servisi se ne bave traženjem starih rezervnih delova na internetu i to bi bilo zaista smešno. Zato vlasnici u sličnim primerima kucaju na vrata nezavisnih časovničara, koji se snalaze na svoj način. Kao i svaka delatnost, tako je i posao časovničara određen rizik, kao što je danas rizik posao svakog pojedinca u bilo kojoj delatnosti.
Istina je, da nezavisni časovničari svojim iskrenim trudom i znanjem donekle čuvaju reputaciju određenih brendova popravkom njihovih satova ali ruku na srce, nije baš uvek sve tako romantično obojeno. Bilo je i ima suprotnih slučajeva.

Osvrnuo bi se još na jedan segment, kada je reč o vintage satovima, za koji smatram, da ne bi bilo loše, da su eventualni kupci upoznati.

To su takovzavni Pin Lever mehanizmi, poznati kao Roskopf kalibri ili još slavniji izraz: štiftarice.

Nemački časovničar, George Frederic Roskopf, 1860 godine konstruiše takozvani Pin Lever Escapement. Da ne ulazim u potpune detalje, radi se o mehanizmu, kod kojeg ne postoji centralni točak, nego veliki bubanj iz kojeg se pomoću hairspringa pokreću kazaljke ili jednostavno, karakteriše ga odsustvo ankera a na mestima, gde se nalaze rubini, cela stvar je poduprta štifovima.

Na taj način je Roskopf uspeo napraviti sat, koji je uz minimalno potreban nivo kvaliteta, dostigao prosečno 10 puta nižu cenu -tadašnjih 20 franaka u usporedbi sa klasičnim satovima, koji su sadržavali anker, umetne rubine i bili napravljeni na znatno višem nivou. To su bili Pallet Lever odnosno Swiss Lever mehanizmi.

Novost se u početku polako širila u proizvodnom segmentu horologije, da bi početkom dvadesetog veka doživela masovnu proizvodnju, dok je kulminaciju postigla krajem '60 godina i u celom razdoblju kvarčne krize, odnosno '70 godina prošlog veka.

Švajcarski Horološki Savez je zbog toga bio primoran, da konkretnim zakonitim intervencijama, zaštiti visoku reputaciju Swiss idnustrije. Prva restrikcija dolazi 1924 godine, kada je proizvođačima bila zabranjena proizvodnja Pin Lever i Pallet Lever mehanizama u isto vreme. Dozvoljeno je bilo samo jedno ili samo drugo.
Puno strožija intervencija dolazi 12. marta, 1934 godine, kada Savez sa zakonskim aktom, takozvanim Statur-om, zabranjuje razvijanje Pin Lever kalibara bez zvanične prijave postupka na njegovu adresu i bez njegovog odobrenja. Takođe je bilo zabranjeno, da jedan proizvođač kompletno razvije Pin Lever mehanizam, nego je bila dozvoljena izrada ebauche varijante od delova napravljenih sa strane više aktera. Ovo je posebno pogodilo Oris, koji je od svojeg postojanja, kompletnu produkciju bazirao na štiftaricama.

Tek 1966 godine, Oris uz veliku pomoć Ronde, nakon 10-godišnjeg sudskog procesa uspeva, da se izbori za ukidanje ove restrikcije.

Napomenuo, bih da je Oris jedini proizvođač u istoriji, koji je na Pin Lever mehanizmu dostigao status hronometra. To je bio kalibar Oris 652 KIF, koji je bio razvijen 1965 godine, takođe uz pomoć Ronde. COSC hronometar status je dobio 1968 godine ali je skoro nemoguće pronaći Oris sat sa ovim kalibrom, koji je na brojčaniku ili poleđini sadržavo navedbu: Chronometre. Jednostavno, pin lever je omogućio COSC preciznost za najviše godinu dana jer sama struktura mehanizma ne dozvoljava takvu preciznost u dužem vremenskom periodu.

Ipak, nakon ukidanja restrikcije, proizvodnja jeftinih Pin Lever kalibara doživljava potpuni razmah. Najveći proizvođač ovih mehanizama je bio Baumgartner, koji 1974 godine dostiže obim produkcije od 20.000.000 primeraka i to na godišnjem nivou.
Proizvođač, koji se najviše služio sa ovim mehanizmima je bio Sicura.

Sažeto, sa današnje tačke gledišta, radi se o satovima nižeg kvalitetnog ranga i nije na odmet, da su potražitelji vintage satova upoznati sa ovom činjenicom, jer postoji veliki rizik njihove dugovečnosti. Zbog masivne proizvodnje, još uvek se može doći do njihovih delova i zato ako bih bio u poziciji, da kupim takav sat, potrudio bih se, da osiguram još jedan mehanizam odnosno njegove delove za rezervu.

Proizvođači kalibara i satova, koji su bili delomično ili u celini aktivni na Pin Lever segmentu su: Baumgarner, Sicura, Ronda, Timex, Ebauches Bettlach (delimično), Ruhla (delimično), Lapnaouse, Cimier, Cattin, Amida, Brac, Lorsa, Sorna, Sindaco, Mortima, Continental, AHS (Alfred Hirsch), AHO (August Hohl).....

Uvek, kada se vidi podatak, da sat nema umetnih rubina ili na primer podatak, da mehanizam može sadržavati 0 ili 17 urbina, 4 ili 17, 10 ili 17...u igri je Pin Lever.

Na kraju, ono što bih preporučio i što se na vintage tržištu još uvek može naći po dosta povoljnim cenama to su odlični Roamer satovi sa vrhunskim In House kalibrima pod nazivom MST (Meyer - Studeli) a posebno IWC satovi sa legendarnim kalibrom IWC 89, remek delo najboljeg IWC časovničara, Alberta Pellatona, koje je IWC dovelo do statusa, na kojem se nalazi i danas. Pošto je ovaj kalibar bio u proizvodnji od 1946 do 1979 godine, postoji ogromno tržište satova sa njim, koji se u dobrom stanju mogu naći po ceni oko 500 €.