Istorija ronilačkih satova

[skydrummer]

Zlatuost Watch Factory


Zlatoust 191 CHS Vodolaz (vodolaz je ruska reč za ronioca koji roni pod teškom ronilačkom opremom krećući se kroz vodu više hodanjem nego plivanjem) ronilački sat se proizvodio 50-tih, 60-tih i u prvoj polovini 70-tih godina prošlog veka u fabrici Zlatoust na Uralu. Sat je specifičan po mnogo čemu. To je najveći ručni sat ikada napravljen. Prečnik sata bez krunice je 60 mm (ruske replike su 58 mm a Invicta 53 mm bez krunice) a sa krunicom 76 mm. Sat je težak 250 grama (postoji podatak koji kaže 300 grama). Sat je ručni navijač,razmak između ušica kaiša je 24 mm, osovinica kaiša je fiksna dakle sa ušicama čini jednu celinu. Sat je dizajniran tako da obezbedi siguran rad u trajanju od bar sat vremena na dubini do 700 m (mada ima podataka da može da podnese i veću dubinu tj prirtisak). Kućište je pravljeno od nerđajućeg čelika.Sat je naravno pravljen za potrebe sovjetske mornarice. Najneverovatniji podatak jeste da je radijumova so korištena za premazivanje (bojenje) markera i kazaljki a sve u cilju postizanja što bolje lumunacije. Međutim radijumova so je radioaktivan material. Navodno su satovi pokazivali popriličnu radioaktivnost (uzeti sa rezervom).




Tako velik sat nije bio udoban za nositi. Nošen je preko ronilačkog odela i ako je brojčanik bio okrenut ka napolju onda ja nivo radijacije koja dopire da ronioca zanemarljiv. Za bolje razumevanje pogledati sliku.




Proizvodnja ovog sata prestala je polovinom sedamdesetih a do tada je već postao legendaran u SSSR-u a ostatku sveta priča o sovjetskim roniocima koji nose radioaktivne satove bila neverovatna i zastrašujuća.


Danas se na eBay-u prodaju ruske replike čuvenog modela 191 CHS. Proizvođene su u Sankt Peterburgu od 2005.-2007. godine. Mehanizam je iz džepnog sata Molnije. Ta replika ni počemu ne može da se poredi sa orginalom. Kućište sata je hromirano, mehanizam nije orginalan, vodootpornost je ne uporediva itd. Orginalan sat je morao da zadovolji brojne kriterijume kvaliteta sa kopijom to nije slučaj. Takođe orginalni 191 CHS nije imao rešetku (tzv. grill) koji štiti staklo,kopija je ima. Jedina dobra stvar kod kopije je to što nije korištena radijumova so za luminaciju. Orginalni Zlatoust 191 CHS nije imao nikakve natpise na brojčaniku niti dekorisan poklopac kućišta itd.




Pre pojave ruske kopije, Invicta je 2003. god. počela da promoviše svoju liniju satova nazvanu “Russian diver” napravivši satove u stilu Zlatoust-a 191 CHS. Da bi imali pokriće za ovaj lopovluk izmislili su “interesantnu” priču. Po toj priči sovjetska mornarica je 1959. god. izabrala Inviktu kao najbolju među švajcarskim proizvođačima koja bi trebala da proizvede 100 satova. Ti satovi su trebalo da se koriste ili kao pokloni tj nagrade za najbolje sovjetske ronioce ili da se koriste za testove kako bi se uporedio kvalitet sovjetskih satova naspram švajcarskih. Ne postoji ni jedan dokaz za ovu tvrdnju a u Invikti tvrde da su dokumenti o dizajnu sata pronađeni među dokumentima prababe predsednika Invikte-Eyal Lalo. Po rečima Inviktinih stručnjaka to je dokaz da je Inviktin sat protutip svih ronilačkih satova napravljenih u Zlatoustu te stoga imaju pravo da proizvode ove satove. Ponavljam ni jedan dokument ili bilo kakav drugi dokaz nije predočen kako bi se dokazala ova tvrdnja. Interesovanje,posebno na zapadu, za Inviktin model “Russian diver” naglo je skočilo nakon što je taj model u nekoliko navrata u javnosti nosio Arnold Švarceneger.




S obzirom na velik broj ljubitelja satova iz ere SSSR-a kao i na velik broj ljubitelja vojnih i ronilačkih satova a uzevši u obzir da se radi o kvalitetnom i interesantnom satu, na čijoj slavi danas zarađuju razni replikanti, fabrika Zlatoust je obnovila proizvodnju lansirajući model 192 CHS kao reizdanje slavnog pretka (191 CHS). Dakle nije u pitanju replika i ne koriste se radioaktivni materijali.