Jens Kristijan Grendal, Luka
IK “Okean”


Pisac nam već na prvoj strani direktno, telegrafskim jezikom primerenim novinskoj crnoj hronici saopštava da je mlada žena doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je uz teške povrede izgubila i vid. Njeno ime je Luka. Odmah srećemo i drugog aktera ovog romana, lekara Roberta, koji je te noći bio na dežurstvu.
Uporedo sa Lukinim oporavkom, pisac nam otkriva detalje iz njenog i Robertovog života, počevši od detinjstva i života njihovih roditelja, veza i brakova koji se nisu održali.
Priča ima dva toka, koji se stalno prepliću, jedan se odvija u bolnici i zatim u doktorovoj kući, drugi nas vraća u prošlost. Luka i Robert postaju prijatelji koji jedno drugom pričaju detalje iz svojih života, mogu da budu otvoreni jedno prema drugom, baš zbog njenog slepila.
Čudno je, rekla je, da znam toliko stvari o nekom, koga nikada nisam videla. On je odgovorio da joj je baš zbog toga toliko stvari ispričao o sebi, jer ga ne vidi. Klimnula je glavom. Upravo zbog toga i ona se usudila da ispriča toliko o sebi. Zato što nije mogla da ga vidi i samim tim nije imala uvid u utisak koje su njene reči ostavile na njega.
Knjiga se završava putovanjem u mesto Luka u Italiji, iz koga je Lukin otac i po kome je dobila ime. Tako se krug zatvara, akteri, oslobođeni i pročišćeni iznutra mogu da počnu sa novim životom, da li kao prijatelji ili partneri ne znamo. Roman se ovde završava.
Ovo nije knjiga koju bih sa ushićenjem preporučila, nisam je sa nekim ushićenjem ni čitala. Pisac je za glavne likove odabrao doktora i pacijentkinju, da ne bi skliznuo u patetiku herc romana, mora da ih drži na odstojanju, nema emocija, pripovedanje je ravno, beskrvno, bilo da se radi o odnosu doktora i Luke, bilo da se radi o drugim likovima. Možete je slobodno zaobići, sigurno negde ima 380 strana boljeg štiva koje čeka na vas.