Zabrana ručnih satova

[Punisher]

U moje vreme je bilo 5 termina i to je to. Diploma je obezvređena.

Na našem faksu ima izreka "kad položiš Statiku znaš da ćeš da završiš fakultet a kad daš Teoriju površinskih nosača onda znaš i kada"

[lookic]

Eto, a kod nas je to važilo za statiku, betonske i čelične konstrukcije

Nije diploma obezvređena već poslodavci ne čitaju dodatak diplomi. Tamo lepo piše da neko ko je dobio 6 je u stvari samo delimično mogao da reprodukuje gradivo, što znači da u stvari nema pojma. A posle nama prebacuju što novopečeni inženjer ne može da mu odradi posao.
Generalno, nivo obrazovanja nam opada, što i ne čudi kakav je trend u društvu i to sve kreće iz osnovne škole. Ja imam dva brata, starijeg 4 godine i mlađeg 8 godina. Svoj trojci su u gimnaziji predavali isti profesori. Kad je stariji išao u gomnaziju, bio je jedan-dva odlična i 4-5 vrlo dobrih po generaciji (120 đaka). Kad sam ja išao, 3-4 odlična i 10-ak vrlo dobrih po odeljenju (4 odeljenja) i tada je važilo da ko ima 3 iz matematike bez problema upisuje ETF u BG-u gde je prijemni važio za jedan od najtežih, a kad je mlađi išao (sad je na fakultetu) bilo je 10-ak odličnih i 20 vrlo dobrih po odeljenju ( od 30-35). Nemoguće je da su sada deca pametnija, a po studentima kojima predajem u prvoj godini vidim da imaju strašne rupe u znanju (ima ih redovno koji ne znaju da izračunaju površinu kruga ili da bez digitrona izračunaju 3/2). A da ne pričam kako na računske vežbe dolaze bez sveske.

vrlo zanimljive stvari i iskustva napisaste, nisam znao da ima na forumu ovoliko profesora/asistenata, svaka vam čast

Namnožilo se od usvajanja bolonje

[Neša]

Ja ipak mislim da diploma jeste obezvređena, jer po starom sistemu, nepisano pravilo je bilo da se šestica dobija ukoliko student zna 2/3 gradiva, dok je sada to 51%, dakle polovina i neki sitniš.

Problem sa obrazovanjem ne postoji samo kod nas. Nedavno sam razgovarao sa italijanskim kolegama koji su mi rekli da je štancovanje diploma i kod njih postalo problem, a da paradoks bude veći, neki od njih rade u Bolonji, gde je i doneta pomenuta deklaracija. S druge strane, ima i primera gde to zaista i funkcioniše. Imao sam prilike da idem u Grac, gde postoji master iz usmenog prevođenja, ali tamo imaju načina da odvoje žito od kukolja. Oni su dužni da prime svakoga, jer je po austrijskom ustavu pristup obrazovanju jednak za sve, ali pošto nigde ne piše da svako mora da dobije 'artiju sa cenjenim imenom i prezimenom koja svedoči da je mali Perica (u njihovom slučaju mali Hans), ispiti su tako koncipirani da od oko 120 upisanih na kraju prođe samo petoro, što je neki prosek.

Ove naše budale se drže neke navodne EU 'artije sa procentom fakultetski obrazovanog stanovništva, tj. drže se samo forme, ali ne i suštine. Lepo je to kad imaš X % populacije koja ima diplomu u džepu, ali postavlja se pitanje da li je bolje imati deset stručnjaka koji nešto znaju, ili sto kretena koji ne znaju ništa ili samo nabadaju osnove struke.

Uzgred, pre nekoliko dana sam razgovarao sa koleginicom koja želi da uporedi obnrazovni nivo populacije koja se školovala tokom Drugog svetskog rata i godinama neposredno pre i posle ovog užasnog događaja. Prema nekom pilot-istraživanju koje je uradila, rezultati bi vrlo lako mogli da pokažu da su o ovdašnjem obrazovanju veću brigu vodili nemački okupatori od 'demokratskih' vlasti.

Jeste da ne smatram da je moja struka najbitnija, ali nedavno sam čuo i da je moguće da će drugi strani jezik imati još gori status nego sada, tj. da će biti izborni predmet u rangu sa sportom po želji, veronaukom ili građanskim vaspitanjem. Hajde što će se konkurencija za čišćenje klozeta u Frankfurtu ili pranje sudova u Minhenu smanjiti, ali zbog kojekakvih psihološko-pedagoških budalaština obrazovanje ne bi trebalo baciti u zapećak. Nije čak ni pitanje novca, već je u pitanju skup propisa koje donose idioti koji u životu nisu kročili u učionicu. Da se ja pitam, tzv. pedagozima i psiholozima koji kroje kapu našeg obrazovanja bi trebalo zakonom zabraniti da priđu školi ili fakultetu na 10 km, a pošto ova zemlja vapi za obrađivanjem, eto njima korisnijeg i pametnijeg posla.

[Punisher]

Pričao mi je asistent sa katedre za betonske konstrukcije, kad su krenule da diplomiraju prve generacije po Bolonji, građevinske firme se obično prvo jave fakultetu za preporuku studenata. Kaže mi da su firme tražile one stare diplomirane inženjere jer ovi novi nemaju blage veze sa životom. Bukvalno se pretrćava kroz fakultet bez nekog usvojenog znanja. Tačno je da imate diplomiranog inženjera sa 25 godina ali taj samo ima titulu i ništa više. Studiranje je test inteligencije takođe, svako može da nauči par hiljada strana materije, kako je nauči, tako će je i zaboraviti. Često se ne vidi veza između teoretskog znanja i praktične primene. Tačno je da branim stari program, jer sam ja u istom košu kad konkurišem za posao sa tim Bolonjcima kod kojih se ne vidi koliko u stvari ne znaju.

[Neša]

I ja mogu da potvrdim da mnogi iz moje branše traže nekoga ko je diplomirao po starom sistemu, mada je takav kadar bez posla, a da nešto vredi relativno teško naći. Zbog instant diploma i otvaranja doktorskih studija za široke narodne mase ćemo uskoro imati i inflaciju doktora nauka, mada je to već počelo. Ovde čak i ne ubrajam sega-mega doktore i kupce diploma, već one koji doktoriraju po novom sistemu. Pošto su kvote relativno visoke, svaka budala koja ima prosek (mada prosek i nije toliko bitan, jer sve može za novac) misli da mu je potrebno da ispred imena okači DR. Bar jednom mesečno mi se u kancelariji pojavi neko od takvih bisera, a najbolji su pacijenti koji pokucaju i još sa vrata pitaju: „Jel mogu kod vas da pišem doktorat?” ili „Na kojoj temi bih mogao/mogla da doktoriram?” Što se tiče prvog pitanja, svakako da može, ali tek kada mi se pojavi sa nekom konkretnom idejom koja je razrađena, obrazložena i za koju se vidi da od nje ima 'leba, a što se tiče drugog, obično odgovaram da nisam vidovit i da ne znam. Najbolja mi je jedna pacijentkinja koja je nedavno došla i tražila da joj smislim temu kako bi zadržala posao u nekoj višoj školi za koju nisam ni čuo. Iz čistog zezanja sam je prvo pitao šta je najviše zanima, na šta je odgovorila da je u pitanju engleska književnost, ne navodeći ni epohu, niti pisca koji je zanima. Jedva sam joj objasnio da se ne bavim književnošću, na šta je samo pitala čime se bavim i da li bi mogla da piše doktorat iz moje struke. Uspeo sam da joj kulturno pokažem vrata, iako kada se osvrnem na celu priču, imam jaku želju da u kancelariju stavim neku bejzbol palicu kojom bih dočekivao ovakve wannabe doktore.

[RUS]

Ne znam stvarno sto se cudite sto ljudi izlaze sa fakulteta bez znanja, pa u vrhu vlasti vam sede razni predsednici, ministri, a da ne pominjem razne direktore javnih preduzeca, koji ne da su izasli sa fakulteta bez znanja, vec nisu ni isli na isti, a do diploma su dosli...zaobilaznim putem.

Zapravo bolje da ne krecemo u ovom smeru, posto cemo otici debelo u off i politiku.

[Punisher]

Život je skup pogrešnih odluka. Da te utešim, nisi jedini koji tako razmišlja, gledajući šta prolazi kod nas.

[Neša]

Mislim da nije baš sve tako crno-belo. Kada bi sada pitao većinu zaposlenih na univerzitetima, mislim da bi procenat onih koji su protiv nakaradnog sistema studiranja bio izuzetno visok. Da se ne lažemo, ne tvrdim da delim zaposlenje sa intelektualnom elitom, jer tu ima mnogo šljama, ali i najgorem šljamu bi bilo u interesu da se jedan ispit polaže bar po deset puta. Ukoliko se ispit posle nekoliko padanja plaća, eto i jednostavne lopovske računice – duže, pa čak i ozbiljnije studiranje = više $$$.

Zakone i propise u vezi sa obrazovanjem formalno donose oni koji su na vlasti, ali ih pišu sasvim druge osobe, dok oni u Skupštini samo dižu ruke. U donošenju svih nakaradnih propisa koji su unakazili celokupno obrazovanje učestvovao je ceo tim štetočina koji nema veze sa time ko je na vlasti, već parazitira u obrazovnim strukturama i odrađuje tehničke poslove. Naravno, u timu štetočina ima i onih koji predaju na univerzitetu, ali ima i mnoštvo psihologa, pedagoga, pravnika, ekonomista i ljudi iz drugih struka. O čemu se onda radi? Odgovor je relativno jednostavan – kopira se sistem koji već postoji u mnogim zemljama, ali se primenjuje nakaradno i uz nedovoljno sredstava, dok se sve struke stavljaju u nekakav propisani kalup, a da nisu u dovoljnoj meri konsultovani stručnjaci koji se njima bave. Rezultat toga je traljavo odrađen posao – otprilike kao kada bismo se dogovarali sa Nemcima, Francuzima i Japancima da idemo na put automobilom oko sveta, ali uz ograničenje da svako vozi nacionalni auto. Nama bi zapao Yugo, koji bi morao da se takmiči sa VW, Audijem, Renaultom, Peugeotom, Toyotom, Hodom itd. Naši propisi koji regulišu ocenjivanje i nivo znanja su manje-više prepisani od EU i SAD, ali i oni imaju apsolutno isti problem po tom pitanju. Ovo će potvrditi gotovo svako ko tamo radi u obrazovanju, ali i EU i SAD se razlikuju po tome što mogu da plate dobrog stručnjaka iz neke druge zemlje, tj. da ga uvezu. Zemlje trećeg sveta, u koje spadamo i mi, to ne mogu.

Što se tiče dostupnosti obrazovanja za sve, takva politika ovde postoji oko 60 godina, tj. od završetka II svetskog rata, a slično je i u EU. Bitne razlike su u tome što se u nekim zemljama proračunava koliko je potrebno ljudi iz ove ili one struke na godišnjem nivou ili u toku jedne decenije, a kod nas ne, i u tome što imamo nerazvijenu privredu koja ne može da ostvati dovoljno novih radnih mesta. Jedine obrazovne ustanove koje koliko-toliko imaju dobru kalkulaciju su Vojna i Policijska akademija. Uostalom, svi znamo da ima mnoštvo nezaposlenih lekara, inženjera, nastavnika, farmaceuta i slično, ali ko je još čuo da postoje nezaposleni potporučnici kopnene vojske? Jaka privreda uspešno amortizuje plus ili minus od nekoliko hiljada nastavnika, ekonomista ili lekara, ali kod slabe privrede to nije slučaj.

Osim problema sa privredom, kod nas postoji i problem što ima mnogo onih koji upisuju fakultet tek da bi se reklo da imaju diplomu, što ne znaju šta žele, a imaju i priglupe roditelje koji ne umeju da ih usmere ili im je svejedno. Danas je veoma izvesno da će naši lekari biti traženi u više zemalja EU, pa je sve više dece koja se upisuju u medicinske škole, a od nekoliko koleginica koje tamo predaju sam čuo da nikada nisu imale bolje učenike, jer je konkurencija veoma jaka. S druge strane, pošto predajem na fakultetu koji ima dosta neisplativih i nepotrebnih smerova, još kada sam počeo da radim sam shvatio da su mnogi debelo promašili izbor struke. Prvi predmet koji sam predavao bio je engleski kao izborni jezik, a jedno od prvih pitanja na časovima mi je bilo čime ćete se baviti kada diplomirate. Pošto su mi u učionici bili i studenti koji su upisali slovački, japanski, turski, češki, holandski, mađarski, poljski, rumunski, bugarski i mnoge druge jezike koji ne spadaju u svetske, ne pamtim kada sam od njih dobijao konkretnije odgovore, osim eventualno da to vole, da bi hteli da rade u nekom predstavništvu, da zbog porekla ili boravka u inostranstvu znaju taj jezik i slično. Hajde da razumem da je neko upisao npr. holandski iz entuzijazma, jer i mi skupljamo satove iz istog razloga, ali postavlja se pitanje šta onaj koji je upisao ove jezike želi da radi u životu za novac i zbog čega bi nekome država plaćala da studira japanski ili rumunski ukoliko za time nema potrebe. Nemam ja ništa protiv toga da neko drži u malom prstu ovaj ili onaj strani jezik, ali zašto bi poreski obveznici plaćali njegov hobi? Uostalom, satove koje posedujem sam platio od novca koji sam pošteno zaradio, jer svakako da ne mogu da tražim da mi neko ministarstvo finansira hobi. Isto važi i za bilo koju drugu struku koja ima malu zapošljivost. Sasvim je moguće da će stručnjak za japanski biti potreban npr. nekome u Italiji, Nemačkoj ili Švajcarskoj, ali zašto onda taj stručnjak ne bi platio studije iz sopstvenog džepa? Ukratko, problem nije to što je zakonski gledano svakome omogućeno da studira, već u tome što se novac nepotrebno baca na nezapošljiv kadar.

Hajde da završim i o onome što ćemo dobiti sa ovakvim obrazovanjem – jedno veliko ništa. Mislim da će bar kao kakva-takva korist biti i to da će onaj koji zaista nešto zna uskoro biti sasvim pristojno plaćen. Kada u državi bude nestalo npr. pedijatara, oftalmologa ili kardiologa, jednom će morati da im daju i mnogo veće plate da ne bi otišli u Nemačku ili Norvešku. Ovo se već dešava sa programerima, tj. bar sa onima koji poznaju određene platforme, kao i sa civilnim pilotima. Ne znam kako će biti za ostale struke, ali ako ništa drugo, i oni koji imaju mogo novca će morati negde da se leče, da školuju decu ili će neko morati da im projektuje kuću.

[lookic]

Nešo, bojim se samo da to uskoro neće skoro doći. Ovo se tek zaleće.
Ne znam zašto, ali me budući doktori nauka jako asociraju na Babi Pupušku

[Bogi79]

Malo šale na račun same teme




EDIT moderatora-
Propratni lik je (sa žaljenjem) izbrisan zbog internih pravila Foruma vezanih za politiku.

Izvinjavam se, nije bilo loše namere, vec se nekako uklopila prva slika sa drugom