Uglavnom vintage, premda nemam ništa protiv lepog novog sata. Mnogi vintage satovi imaju šmek nekog drugog doba, ali umeju da budu i dizajnirani tako da njihov izgled prevazilazi granice epohe u kojoj su izrađeni. Mnogi vintage satovi me podsećaju na vreme kada su se nosili, na bezbrižno detinjstvo, period kada smo gledali Branka Kockicu, Opstanak, Nedjeljni zabavnik, Kviskoteku, 2-3 TV kanala, na neke rođake koji su sada u dubokoj starosti ili više nisu živi i mnogo toga drugog. Osim toga, mnogi vintage satovi nisu delovali toliko razmetljivo kao danas, više se vodilo računa o kvalitetu, o čemu svedoči činjenica da se mogu naći i oni koji za gotovo pola veka nisu nikada očišćeni, a i danas lepo rade. Ti satovi nisu imali jeftine kineske mehanizme ili delove od recikliranih konzervi piva, nisu pravljeni tako da traju samo nekoliko godina, nisu imali mogućnosti da mere temperaturu vlasnika, kuvaju kafu i kukuriču na japanskom, ali nisu crkavali od obične kiše niti zavisili od drvoseča koji se predstavljaju kao majstori, a završili su kurs od tri meseca za menjanje baterija ili kaiša koji se naplaćuju kao da su pravljeni od dinosaurusovih testisa, dok ih prave azijski radnici za šaku pirinča, a kao sirovine koriste reciklirani materijal sa otpada. Naravno, svaka čast onima koji i dalje drže do kvaliteta.

Baš me zanima šta će biti za četrdeset godina sa nighhawkom koji posedujem. Ako se nekom batici iz Citizena javi da ne treba praviti baterije za sat koji će tada biti prevaziđen, moći ću samo da ga čuvam u kutiji, da njime pritiskam hartiju ili da klepim u glavu tog baticu iz Citizena. S druge strane, vintage od pola veka koji prođe kroz ruke dobrog majstora posle jednog okreta krunice nastavlja da kucka...