Hamilton, Mido ili Longines?

[Haifisch23]

Pošto preko poruka dobivam pitanja i poneko ogorčeno zapažanje uglavnom ljubitelja Longinesa, koji ne mogu da svare ono što sam napisao prilikom upoređivanje Mido hronometra i Longines HC i Conquest modela, da ne bi došlo do pogrešnog razumevanja i shvatanja brendova, pojašnjenje:

komparacija entry levela Mida i entry levela Longinesa: pobednik Longines

komparacija srednjeg razreda Mida i srednjeg razreda Longinesa: pobednik Longines

komparacija top razereda Mida i top razreda Longinesa: pobednik Longines

Nećemo ponovo otkriti Ameriku kada zapišemo da je Longines nesumnjivo kvalitetniji brend od Mida. Ali to je ono što nas uglavnom i zavodi, jer imamo u glavi celu sliku. A kada kupujemo sat, ne kupujemo celu šumu nego pojedino drvo i nije nužno, da je najbolje drvo iz slabije šume lošije od najslabijeg ili čak prosečnog drveta iz bolje šume. Zapravo je suprotno, sviđalo se to nekome ili ne.

Ovo ne važi samo za ova dva brenda, nego skoro za sve aktere u današnjoj industriji. Do sličnih rezultata možemo doći upoređivanjem top levela Festine sa entry levelom Seika, Citizena, Orienta, čak srednjeg levela Longinesa sa entry levelom Tag Heuera, Top level Tudora sa entry i srednjem levelom Breitlinga, srednji ili top razred Breitlinga sa entry levelom IWC, srednji level Omege sa entry i srednjim razredom JLC..... pa sve do samog vrha.

U luksuznom razredu u obzir dolaze i drugi kriterijumi, koji se najviše odnose na In House produkciju, gde možemo videti da neka velika imena "pecaju" kupce uglavnom u svom entry razredu preko generičkih mehanizama. ETU i Sellitu ćemo naći u Tudoru, Breitlingu, Panerai-u, Cartieru, mnogim drugima, pa čak i u IWC-u i Omegi. Naravno, niko ne poriče kvalitet tih satova ali ne zaboravimo, da je činitelj renomea i statusa luksuza tih brendova dugogodišnje vlastito znanje za koje su kupci spremni izdvojiti pozamašne sume ali na kraju dana, kada neko kupi Omegu reduced ili IWC Aquatimera, ne možemo stoprocentno tvrditi da ima osećaj da je kupio punokrvnog pripadnika imena kojim je potpisan sat.

Zato poštujem Rolex. Kupac entry level Oyster Perpetuala zna da je kupio punokrvan Rolex kao i kupac nekoliko puta skuplje Daytone ili Yachtmastera. Razliku u ceni čine vanjski materijali i komplikacije. Jednako povlašten osećaj ima i kupac Grand Seika.

Čak se i jedan od članova svetog trojstva voli brčakti u plićaku. Vacheron Constantin u dobrom delu linije Fiftysix dolazi sa cenom oko 14 hiljada €. To je iznos koji u najvišem društvu horologije crta širok osmeh na ustima ali kakva je zaista cena koju moramo platiti za tu cenu?
Kalibar VC 1326 dolazi iz Cartiera, gde je poznat kao Cartier 1904 MC, kojeg je Carole Forestier Kaneppi stvorila kao kvalitetniju nadgradnju za ETA 2892-A2 (duple cevi za očuvanje energije i Magic rotor navijanje). Postao je legendaran i predstavlja pravi workhorse, kojeg takođe koristi ultra luksuzni teškaš Piaget u liniji Polo.
Pošto ga Vacheron kupuje u ebauche stanju (nesastavljen), on je znatno bolje finiširan od onoga što ćemo videti kod Cartiera i Piageta ali već se golim oko vidi ukošavanje CNC mašinama na kojem nije izvršen dalji fini postupak poliranja. Ukratko, 90 % finiša kalibra je urađeno mašinskim putem, što u krajnjoj sekvenci dovodi do toga da VC1326 nije nosioc čuvenog standarda pod nazivom Ženevski Pečat. A šta reći kada jedan od osnivača i stubova, tog preko 200 godina starog standarda, na tržište plasira sat bez onoga što ga je u znatnoj meri učinilo time što jeste? Iako svaki sat iz te linije na sebi nosi prekrasan simbol Maletškog krsta, to ipak nije punokrvan Vacheron Constantin. Bez obzira na vrhunski kvalitet njegove funkcionalnosti, za osećaj potpune pripadnosti Vahceron Constantin plemena, potrebno je izdvojiti barem 80 % veći iznos. Ne verujem, da se nekoliko hiljada kupaca tih satova svake godine previše opterećuje ovom činjenicom, ali.... uvek će ostati to Ali.

[milek]

U zdravlju ga nosio, lep sat.

Sent from my SM-G973F using Tapatalk

[Baron]

Upravo taj menanizam se nalazi i u entry level Longines-u

Послато са SM-G960F помоћу Тапатока

[Haifisch23]

Barone,

Nisam siguran, da sam te dobro razumeo ali koliko shvatam, pišeš da je VC1326 odnosno Cartier 1904 MC u stvari ETA 2892-A2, koji se nalazi u entry level Longinesu.
To nije tačno. Cartier je otišao u razvijanje novog kalibra baš zbog toga jer je na njegovu adresu pristizala hrpa primedbi da upotrebaljava "običan" mehanizam u satovima koje nudi po visokim cenama. Zbog nesmetane ugradnje u već postojeće linije satova, ostavio je jednak prečnik mehanizma (25,6 mm) ali je zato zbog poboljšanja bio prinuđen u veću visinu za 0,7 mm u poređenju sa ETA 2892-A2.
Ako si dobro pročitao šta sam pisao o VC1326 odnosno Cartier 1904MC, radi se o dvocevnom sistemu skladištenja energije, što je u poređenju se ETA 2892-A2 kao dan i noć. Ovaj kalibar će zato mnogo bolje održavati tačnost prilikom rada svih 48 sati za razliku od ETA kalibra, jer mu to omogućava puno konzisestniji obrtni moment. Uz to za razliku od ETA 2892 magic rotor sistem postiže punu veću efikasnost navijanja sata. Kruglični keramički ležajevi ispod rotora su znatno kvalitetniji u poređenju sa ETA sistemom i omogućavaju bolju izdržljivost i stabilnost prilikom stresa.
Sve to dovodi do toga, da ovaj mehanizam ima hronometarske specifikacije za razliku od ETA 2892-A2 koju navodiš i koja je kod tvog Longinesa osnovna odnosno Elabore, koji je početni stepen gradacije kod ovog mehanizma, pa je zato daleko od toga, da može biti i zvanično specifikovana kao COSC.
O tome da je znatno kvalitetnije ukrašen i finiširan od ETA 2892-A2, a posebno VC1326 nema smisla ni pisati.

Kada čitam neka opažanja na raznim forumima, ispada kao da je proizvodnja satova slična proizvodnji betona. Ubaciš dve tri lopate cementa više i sve je isto. Jbg. Nije. Baš te finese utiču na više troškove proizvodnje itd.

[Baron]

Ma slažem se da su i Cartijer i Breitling i Omega i IWC unapredili upravo ovu Etu i napravili novi proizvod, al su ipak koristili ovu veoma tanku "šasiju" da nebi izmišljali toplu vodu. Pa i sam Longines ovaj kalibar zove L619, e sad, dali je razlika samo u Geneva ukrašavanju i logu Longines, ili ima još nešto ne znam...
Prije više od 10-12 godina sam se "hvalio" na ovome forumu da je sat imao neznatna dnevna ostupanja, nisam siguran da su sadašnji silicijumaši u tom nivou.


Послато са SM-G960F помоћу Тапатока

[Haifisch23]

Eti je bilo potrebno 17 godina, da su ovaj mehanizam doveli do stepena, koji ga odlikuje danas. Bilo je čak i nešto tuđe pomoći. Girard Perregaux je naprimer povećao efikasnost namotaja smanjivanjem prečnika nosača kugličnog ležaja. Taj sistem je odmah nakon toga preuzela Omega na kalibru 2500, da bi ga ETA nešto kasnije proširila na serijskom nivou.

Silucijumaši su prisutni već 22 godine. Za razliku od 2892-A2, njihov put je išao suprotnim smerom. Od najkvalietnijih (ako baš izuzmemo prvog Ulysse Nardina), do toga da ga Swatch grupacija uvodi već u entry razred. Silicijum je samo deo mehanizma, odnosno spirala i postoji puno varijanti ETA 2892-A2 sa tom spiralom. Mehanizam sa silcijumovom spiralom je svakako na višem nivou nego onaj sa klasičnom, ako se ograničimo na serijsku proizvodnju, koju uglavnom razmatramo.

Postoje razlozi, zašto proizvođači svoje mehanizme označuju takvim specifikacijama, kao što jesu. Kao što je za ETA 2892-A2 Elabore grade worst case scenario +- 5 do +-20 s/d, tako je i COSC grade worst case scenario -4 do + 6 s/d. Realno je da će većina i jednih drugih raditi u znatno nižim odstupanjima od propisanih.
Uvek se, kada neko izađe na dan sa famozno dobrim odstupanjima, setim ličnog primera, kada je kolega sa posla vrištao na sav glas, kako njegov Seiko SKX 007 postiže dnevno odstupanje od 0,5 sekundi i da samo naivčine kupuju znatno skuplje swiss satove. Naravno, jedna od manifestacija ponosa je bila, da mi je javno nudio zamenu njegovog skx za mog suba. Kada mi se jednog dana popeo preko glave, pristao sam na ponudu. Uz uslov: on meni skx, ja njemu Sub ali da mora kupiti 15 tih legendarnih divera i da svi rade u granicama Superlative standarda (-2 do +2 s/d). Ponuda je bila velikodušna jer bi ga tih 15 skx divera koštalo nešto manje od polovine zvanične cene suba i samo trećinu njegove tadašnje tržišne cene. Ako samo jedan od njih odstupa od postavljenog uslova, onda mi vraća nazad suba a ja njemu skx.

Ehh, da. Jure je oduvek bio pametan momak. Odustao je.

Sa suprotne strane, 15 Rolexa će garantovano raditi u granicama +-2 sec/d. Naravno, onih proizvedenih nakon 2015 godine, a pre toga u klasičnim COSC standardima.
To je ta razlika. Kada se kupac odluči za kupovinu COSC sata, zna da će raditi u propisanim granicama, dok u suprotnom primeru ostaje nada da će verovatno raditi i još veći upitnik, koliko će dugo raditi u željenom odstupanju. Ipak je razlika u morati raditi i moći raditi. Sve ima svoju cenu. U horologiji je oduvek bilo tako, da je marketinška moć brenda rezultat najboljih konja, dok je pravna tržišna obligacija pojedinih kalibara, rezultat najslabijeg člana ekipe.

[boskom]

Uvek mi je bio zanimljiv taj paradoks kod ljubitelja mehaničkih satova, gde nam je toliko bitna preciznost, COSC i kojekakvi standardi, kvalitet proizvodnje za cenovni rang, i tkd… i dok se raspravljamo oko toga da je jedan proizvodjač ili model ili mehanizam objektivno “bolji” ili redovno precizniji od sledećeg, nosači “običnih” kvarc ili digitalnih satova (kompjutera) nam se smeju. Nemoj te me pogrešno shvatiti, lepe su diskusije i čitam ih s velikim zadovoljstvom. Medjutim, s većim znanjem su često i veće muke. Što bi rekli englezi, “ignorance is bliss.”

Zanimljivo je to da s vremenom, lično se sve više i više vraćam na “primitivniji” (ili možda jednostavniji) način kupovine sata… a to je da me uglavnom vode emocije i osećanja, a manje kojekakve objektivne analize kvaliteta ili tehnike. Ti tehnički detalji su još tu u pozadini, i još uvek me znatno interesuju, medjutim manje utiču kao kriterijum kad stigne vreme da biram. Nema više potrebe sebe ubedjivati da sam “dobro odlučio” izbor s tehničkim detaljima… emocije su dovoljne!


Jutros sam pročitao na nekom drugom forumu zanimljiv citat Frane Lebowitz, na temi digitalnih vs “klasičnih” satova, i osetio sam u njemu neku suštinu pa bi želeo podeliti isečak s vama. Nisam ga preveo, jer smatram da ko želi može to učiniti na Google-u:

“[…] It should be readily apparent to all that under no circumstances will I ever consider yielding the need for such hard-won knowledge. That there does indeed exist the very real danger of such a possibility is entirely due to the invention of the digital clock. I spent the best years of my life learning to tell time and I’m not stopping now. Neither should you. Here’s why:

Regular clocks tell real time. Real time is time such as half-past seven.

Digital clocks tell fake time. Fake time is time such a nine-seventeen.

Nine-seventeen is fake time because the only people who ever have to know that it’s nine-seventeen are men who drive subway trains.

I am not a man who drives a subway train.

You are not a man who drives a subway train.

I can tell this without even seeing you because anyone who has to know that it’s nine-seventeen cannot possibly risk looking away.

Real watch faces are in the shape of watch faces because they must accommodate all of the things that make up a real watch, such as numbers, hands, and little minute lines.

Digital watch faces are in the shape of watch faces for no apparent reason. This cannot help but have an unsettling effect upon the young.

Now that I have set the record straight on the matter of Time I should like to direct your attention briefly to another unacceptable invention […]”

[eee]

I ja imam slično, ne baš isto, mišljenje kao i @boskom prilikom odabira sata. Prvo je da mi se sat svidi uživo, onda gledam ostalo - mehanizam, istoriju, ... Ali ne u nekom zacrtanom redosledu

Sent from my SM-A528B using Tapatalk

[Haifisch23]

Mislim, da sve zavisi od toga na koji način gledamo i shvatamo celokupnu tematiku. Znam da se ponavljam i da sam već dosadan sa time ali ću se ponovo vratiti na dva temeljna pojma sa naše strane, preko kojih kao publika imamo doticaj sa horološkom scenom. Ljubitelj i korisnik.

Kada u sebi uključim ljubitelja, onda je za mene horolog (časovničar) ljudsko biće, koje se bori protiv nekih od temeljnih zakona fizike (merenja i prikazivanja vremena, trenja, gravitacije, vlage, oksidacije, elastičnosti.....). Shvatam i prihvatam ga kao naučnika i iznimno spretnog mehaničara, koji mora savladati mnoštvo naučnih disciplina i fizikalnih prepreka, kako bi ih strpao u tih 16 kvadratnih cm, koji nam sa 99,99999678 % tačnošću mere i prikazuju vreme.

Kada se pročitaju, prouče i shvate dostignuća A.L. Bregueta, Johna Harissona, Loisa Moineta, Czapeka, Pateka, Philippa, Boveta, pa sve do Danielsa, Dufoura, Oechlsina...., kada se shvati koliko je znanja, spretnosti, snalažljivosti bilo potrebno da se sa velikog statičnog džepnog sata pređe na ručni sat, koji je u izmeničnom prirordnom i neprirodnom položaju te izložen neprestanom stresu i koji uprkos tome sa jednakom, gore navedenom tačnoššću meri i prikazuje vreme i kada je tome dodan i hronograf, koji nam omogućuje naše interno merenje i zapisivanje vremena kao i mnoge druge komplikacije....jedino što mi ostaje krivo je to, da nijedan od tih heroja nikada nije dobio Nobelovu nagradu.

Kada pogledam tu spravicu na ruki i shvatim, da je klizenje njene kazaljke jedina preostala stvar, koja nas povezuje sa nekoliko vekova starom prošlošću, ne mogu a da ne osetim toplinu i duboko poštovanje koje obuzimaju srce i dušu. To je onaj osećaj, kada od žestine spoznanja osetiš bol u grudima

Kada sam prilikom proučavanja gomila raznih gradiva, materijala, literature, čitanja intervjua sa eminentnim učesnicima scene, razgovora sa domaćim časovničarama shvatio ali zaista u potpunosti shvatio, koliko znanja, napora, vremena, sredstava i odricanja je bilo uloženo u tih nekoliko sekundi bolje preciznosti, ne samo da je dubina naklonosti i poštovanja jednaka kao i na početku, nego je intezitet osećanja sve veći, dublji i duži.

Kada se shvati da je hvatanje u koštac sa tom samo jednom jadnom sekundom veće preciznosti, koja 99,99999999999% preostalom čovečanstvu ne znači baš ništa, prvenstveno intimna borba ljudskog bića, koja je kao časovničar zaposlena u nekom pravnom licu, jednaka strasti koju su nekada posedovali gore navedeni heroji horologije i kada iza firmi, čije mehaničke satove biramo, stoje prvenstveno ljudi a ne roboti, onda mi kao posmatraču i pratiocu horološke delatnosti ne preostaje ništa nego divljenje, dalje poštovanje, bodrenje i bučno aplaudiranje.

Kada u sebi ukjlučim korisnika - šta znam. Ah, tih nekoliko sekundi gore ili dole. Who cares. Vidi onih budala, što u Kitzbuhelu na one dve daske rizikuju vlasiti život jureći 150 km/h da bi našli tih 35 stotinki sekunde, koje će im potvrditi napredak i uloženo znanje. Toliko para troše ni za šta. Vidi onu budalu od Primoža Rogliča koji dane, nedelje i mesece provodi u aerodinamičkom tunelu, kako bi našao tih 5 sekundi koji će mu na hronometru na Touru doneti prednost. 5 sekundi u tri nedelje bicikliranja. Bez veze.
A da, ipak sam danas stigao brže na posao i sa većim užitkom odbiciklirao uspon na Vršič, jer mi je ova bicikla lakša nego prošla, zahvaljujći baš tom ludom Primožu Rogliču i njemu sličnima.

Korak po korak, borba za tih tračavih, nevažnih i u određenom koraku vremena, beskorisnih nekoliko po nekoliko sekundi je doprinelo tome, da je mehanički sati čak i u današnje vreme korisna i upotrebljiva spravica. Kao korisnik shvatam, da tih nekoliko sekundi, koje prave razliku između hronometra, nehronometra, takvog ili onakvog mehanizma možda i nisu bitne na odluku o kupovini određenog sata ali nikako ne mogu da negiram, da su one svedočanstvo naučnog napretka.

Ako smem da te citiram Boško: Nema više potrebe sebe ubedjivati da sam “dobro odlučio” izbor s tehničkim detaljima… emocije su dovoljne!
Kao ljubitelj, nemam nikakve potrebe da sebe ubeđujem da li sam dobro odlučio, jer moje emocije su pretežnim delom plod tehničkih detalja.

Nemoj pogrešno da me shvatiš, baš to je lepota i šarolikost ovog našeg hobija. Nekome je važnije jedno, nekome nešto drugo. Svi koji su pratili moje postove znaju da prilikom pomaganja onim koji su molili za pomoć nikada nisam direktno sugerisao kupi taj sat, ne kupuj onaj sat. Uvek pokušavam da pomognem stvarnim činjenicama i da ostanem realan a izbor uvek prepuštam ličnim afinitetama pojedinca. U te činjenice spadaju i tehnički detalji, jer znam šta iza njih stoji.

Još uvek mislim da nema pogrešnih odluka. Na kraju, uvek neko kupi sat, koji mu se više svidi. A sada, da li je to zbog izgleda ili tehničkih detalja, naziva brenda na njemu ili nešto sasvim drugog, to je nebitno, jer se radi o intimnom izboru.

[boskom]

Mislim, da sve zavisi od toga na koji način gledamo i shvatamo celokupnu tematiku. Znam da se ponavljam i da sam već dosadan sa time ali ću se ponovo vratiti na dva temeljna pojma sa naše strane, preko kojih kao publika imamo doticaj sa horološkom scenom. Ljubitelj i korisnik.

Kada u sebi uključim ljubitelja, onda je za mene horolog (časovničar) ljudsko biće, koje se bori protiv nekih od temeljnih zakona fizike (merenja i prikazivanja vremena, trenja, gravitacije, vlage, oksidacije, elastičnosti.....). Shvatam i prihvatam ga kao naučnika i iznimno spretnog mehaničara, koji mora savladati mnoštvo naučnih disciplina i fizikalnih prepreka, kako bi ih strpao u tih 16 kvadratnih cm, koji nam sa 99,99999678 % tačnošću mere i prikazuju vreme.

Kada se pročitaju, prouče i shvate dostignuća A.L. Bregueta, Johna Harissona, Loisa Moineta, Czapeka, Pateka, Philippa, Boveta, pa sve do Danielsa, Dufoura, Oechlsina...., kada se shvati koliko je znanja, spretnosti, snalažljivosti bilo potrebno da se sa velikog statičnog džepnog sata pređe na ručni sat, koji je u izmeničnom prirordnom i neprirodnom položaju te izložen neprestanom stresu i koji uprkos tome sa jednakom, gore navedenom tačnoššću meri i prikazuje vreme i kada je tome dodan i hronograf, koji nam omogućuje naše interno merenje i zapisivanje vremena kao i mnoge druge komplikacije....jedino što mi ostaje krivo je to, da nijedan od tih heroja nikada nije dobio Nobelovu nagradu.

Kada pogledam tu spravicu na ruki i shvatim, da je klizenje njene kazaljke jedina preostala stvar, koja nas povezuje sa nekoliko vekova starom prošlošću, ne mogu a da ne osetim toplinu i duboko poštovanje koje obuzimaju srce i dušu. To je onaj osećaj, kada od žestine spoznanja osetiš bol u grudima

Kada sam prilikom proučavanja gomila raznih gradiva, materijala, literature, čitanja intervjua sa eminentnim učesnicima scene, razgovora sa domaćim časovničarama shvatio ali zaista u potpunosti shvatio, koliko znanja, napora, vremena, sredstava i odricanja je bilo uloženo u tih nekoliko sekundi bolje preciznosti, ne samo da je dubina naklonosti i poštovanja jednaka kao i na početku, nego je intezitet osećanja sve veći, dublji i duži.

Kada se shvati da je hvatanje u koštac sa tom samo jednom jadnom sekundom veće preciznosti, koja 99,99999999999% preostalom čovečanstvu ne znači baš ništa, prvenstveno intimna borba ljudskog bića, koja je kao časovničar zaposlena u nekom pravnom licu, jednaka strasti koju su nekada posedovali gore navedeni heroji horologije i kada iza firmi, čije mehaničke satove biramo, stoje prvenstveno ljudi a ne roboti, onda mi kao posmatraču i pratiocu horološke delatnosti ne preostaje ništa nego divljenje, dalje poštovanje, bodrenje i bučno aplaudiranje.

Kada u sebi ukjlučim korisnika - šta znam. Ah, tih nekoliko sekundi gore ili dole. Who cares. Vidi onih budala, što u Kitzbuhelu na one dve daske rizikuju vlasiti život jureći 150 km/h da bi našli tih 35 stotinki sekunde, koje će im potvrditi napredak i uloženo znanje. Toliko para troše ni za šta. Vidi onu budalu od Primoža Rogliča koji dane, nedelje i mesece provodi u aerodinamičkom tunelu, kako bi našao tih 5 sekundi koji će mu na hronometru na Touru doneti prednost. 5 sekundi u tri nedelje bicikliranja. Bez veze.
A da, ipak sam danas stigao brže na posao i sa većim užitkom odbiciklirao uspon na Vršič, jer mi je ova bicikla lakša nego prošla, zahvaljujći baš tom ludom Primožu Rogliču i njemu sličnima.

Korak po korak, borba za tih tračavih, nevažnih i u određenom koraku vremena, beskorisnih nekoliko po nekoliko sekundi je doprinelo tome, da je mehanički sati čak i u današnje vreme korisna i upotrebljiva spravica. Kao korisnik shvatam, da tih nekoliko sekundi, koje prave razliku između hronometra, nehronometra, takvog ili onakvog mehanizma možda i nisu bitne na odluku o kupovini određenog sata ali nikako ne mogu da negiram, da su one svedočanstvo naučnog napretka.

Ako smem da te citiram Boško: Nema više potrebe sebe ubedjivati da sam “dobro odlučio” izbor s tehničkim detaljima… emocije su dovoljne!
Kao ljubitelj, nemam nikakve potrebe da sebe ubeđujem da li sam dobro odlučio, jer moje emocije su pretežnim delom plod tehničkih detalja.

Nemoj pogrešno da me shvatiš, baš to je lepota i šarolikost ovog našeg hobija. Nekome je važnije jedno, nekome nešto drugo. Svi koji su pratili moje postove znaju da prilikom pomaganja onim koji su molili za pomoć nikada nisam direktno sugerisao kupi taj sat, ne kupuj onaj sat. Uvek pokušavam da pomognem stvarnim činjenicama i da ostanem realan a izbor uvek prepuštam ličnim afinitetama pojedinca. U te činjenice spadaju i tehnički detalji, jer znam šta iza njih stoji.

Još uvek mislim da nema pogrešnih odluka. Na kraju, uvek neko kupi sat, koji mu se više svidi. A sada, da li je to zbog izgleda ili tehničkih detalja, naziva brenda na njemu ili nešto sasvim drugog, to je nebitno, jer se radi o intimnom izboru.

Svidja mi se tvoja perspektiva ljubitelja, i očigledno je da celokupno znanje i usavršavanje tehnike kroz istoriju časovničarstva izaziva kod tebe (a da priznam, i kod mene) jake emocije.

Medjutim, opet stižemo do nekog paradoksa… zašto se kod nas ljubitelja često te emocije gase kad prelazimo na neke takozvane modernije tehnike, npr na razvoj kvarcnih mehanizma? I ako je su i one ozbiljan deo razvoja savremene horologije, i ogroman napredak što se tiče preciznosti, a bogami i proizvodnje? Zašto je taj napredak nekako više “udaljeni” od toga što nam predstavljaju nabrojani heroji klasične horologije? Zašto nam se čini da su kvarcni i elektronski satovi nekako “niži”? Pitam ovde kao ljubitelj, ne korisnik…

Mislim da smo mi ljubitelji ipak i ljubitelji neke naše ideje prošlosti, ne samo tehnike. Svidja nam se ne samo čista tehnika i njen napredak, nego ta neka romantična priča jednog samog čoveka časovničara u borbi s elementima… a nažalost toga (skoro — da preskočim retke izuzetke Dufoura i još kojeg) više i nema, i kad govorimo o proizvodnji modernih mehaničkih satova.