Antalija u kratkim crtama

[Neša]

Svako putovanje ima neku polaznu tačku, a ovo putovanje počinje sa beogradskog aerodroma. Nažalost, let je bio u 4.50, što je podrazumevalo neprospavanu noć i pojavljivanje na aerodromu oko tri ujutro. Ipak, kako rekoše u reklami, sve najbolje leti Jatom, uključujući i pisca ovih redova. Čeka nas Jatov Boeing 737-300, registarskih oznaka YU-ANI, koji začudo ima nov i čist enterijer, a dobrodošlicu nam želi polumutavi kapetan: „Mrmlj putnici, govori vam [zapravo, mumla] vaš kapetan mrmlj Antaliju muml sat i muml minuta mrmlj metara muml stepeni mrmlj prijatan let.“ Iskreno se nadam da će onaj drugi u kabini razgovarati sa kontrolom leta i da je na vreme išao kod logopeda. Polećemo na vreme i kroz manje od dva sata stižemo na odredište. Vreme je lepo, pa kroz prozor gledamo Bugarsku, grčka ostrva i delove Turske. Sletanje je zanimljivo onome ko voli da gleda ili fotografiše panoramu, jer putanja za sletanje ide preko grada, tačnije preko četvrti Konjalti, sledi zaokret iznad mora i prilazimo pisti. Evo nekoliko slika koje će to upotpuniti:

Formalnosti na granici i smeštaj u hotel prolaze brzo, a već prvog dana odlazimo u centar grada. Sada je trenutak i za malo istorije.


Kratka istorija Antalije

Do nedavno se smatralo da je ovaj grad osnovao Atal, kralj Pergama, negde oko 150. godine pre nove ere, premda su pre nekoliko godina pronađeni arheološki ostaci naselja koje datira iz trećeg veka pre nove ere. Bilo kako bilo, neosporno je da je Atal odlučio da upravo ovde bude baza njegove vojne flote i da je grad nazvan po njemu.



Spomenik kralju Atalu


Staro ime bilo je Atalija, ali se u turskom promenilo u Antalija. Ovde je zanimljivo spomenuti da se Antalija spominje i u Bibliji, tačnije u Delima apostolskim, gde piše da su Sveti Pavle i Varnava odavde krenuli u Antiohiju. „I govorivši reč Gospodnju u Perzi siđoše u Ataliju.“ (Dela apostolska 14:25).


Posle smrti kralja Atala, Antalija postaje deo Rimskog carstva, a kasnije i Vizantije. Turci Seldžuci dolaze u 13. Veku, kada osvajaju Antaliju, a nedugo zatim grad prelazi u ruke Osmanlija. U Antaliji su mnogi narodi vekovima živeli zajedno, a hroničari beleže da je bilo četvrti naseljenih Grcima, Jevrejima, muslimanima, ali i još nekim hrišćanima. Ove podatke su ostavili arapski putopisac Ibn Batuta, kao i čuveni Evlija Čelebija.

Broj stanovnika Antalije naglo raste u 20. veku, kada se mnogi Turci sa Kavkaza i Balkana doseljavaju u Anadoliju. Antalija je danas velik grad sa više od milion stanovnika,


Znamenitosti

U Antaliji se na relativno malom prostoru može videti mnogo kulturnih spomenika. Među najstarijima i najčuvenijima je Hadrijanova kapija, izgrađena u čast ovog vladara, koji je posetio Antaliju 130. godine nove ere.



Hadrijanova kapija


Iz istog perioda datira i tzv. slomljeni minaret (Kesik Minare), koji je nastao na temeljima rimskog svetilišta. Vizantinci su ostatke svetilišta pretvorili u crkvu u 7. veku, a sam minaret je dodat u desetom veku. Nešto kasnije, ovo mesto postaje crkva, a potom je ponovo pretvorena u džamiju.


Slomljeni minaret



Rimljani su izgradili luku (Yat Limanı), koja se i danas koristi.



Pogled na luku


Simbol grada je minaret sa žljebovima (Yivli Minare), koji su izgradili Seldžuci u 13. veku. Doduše, ovaj minaret je uništen u 14. veku, ali je kasnije obnovljen i danas se može videti iz mnogih delova grada.



Minaret sa žlebovima


Jedna od novijih znamenitosti, čuvena Sahat kula (Saat Kulesi), datira iz 19. veka.


Sahat kula


Svi ovi spomenici nalaze se u istorijskom delu grada, koji se zove Kaleidži (Kaleiçi), što je i jezgro starog naselja u kome se može videti mnogo starinskih kuća, premda su mnoge pretvorene u prodavnice suvenira ili ugostiteljske objekte.



Kaleidži


Kaleidži se stepenasto spušta ka moru, prema marini, tj nekadašnjoj luci (Yat Limanı), a presecaju ga uske, ponekad strme ulice u kojima se nalaze starinske kuće, danas uglavnom pretvorene u prodavnice suvenira ili ugostiteljske objekte.

Antalija danas


Iako je Antalija poznata pre svega iz kataloga turističkih agencija, za nju se ne može reći da je potpuno orijentisana na turizam, kao recimo Marmaris ili Kušadasi, već je grad koji ima razvijenu privredu u mnogim segmentima. Turisti koji žele da u njoj provedu klasičan „morski“ odmor najčešće su smešteni u delovima grada koji su udaljeni od centra, a to su Lara i Konjalti. Ove četvrti imaju više hotela i apartmana, ali i mnogo stambenih zgrada. Do centra se stiže brzo i lako gradskim prevozom, koji je sasvim dobro organizovan. Autobusi su redovni, čisti i klimatizovani, a cena vožnje je gotovo ista kao u Beogradu. Osim autobusa, tu su i moderni tramvaji, ali postoji i jedna linija koja asocira na stara vremena. Ova linija kreće od Ataturkovog parka, prolazi pored Kaleidžija i ide dalje ka centralnim delovima, a ima samo jedan kolosek kojim prolazi starinski tramvaj.


Ulice su velike i prostrane, a prodavnica i tržnih centara ima sasvim dovoljno u celom gradu. Ugostiteljski objekti se mogu naći gotovo na svakom uglu, tako da svaki turista ili meštanin, umoran od letnje sparine, može lako naći mesto gde će popiti neko hladno osveženje. U mnogim delovima grada postoje lepo uređeni parkovi, koji se redovno održavaju i u kojima je prijatno boraviti. Jedan od zaštitnih znakova Antalije su i fontane, koje su uglavnom smeštene u centru, a često su osvetljene raznobojnim sijalicama i nalaze se u parkovima i pešačkim zonama. U centru postoji i tzv. muzička fontana, pred kojom se uveče može čuti muzika, a osvetljenje i način na koji mlazevi prate ritam muzike zaista lepo izgledaju. Širi centar je pun prodavnica u kojima se može kupiti kvalitetna roba, uglavnom odeća, ali nažalost, ima i onih koji prodaju falsifikate svetskih robnih marki. Ukoliko želite da kupite nešto za sebe, možete nabaviti kvalitetnu odeću po pristojnim cenama, pri čemu ističem turske brendove koji su manje poznati kod nas, a svakako bi trebalo posetiti i prodavnice turskih slatkiša. Obični suveniri su svuda dostupni i uglavnom su jeftini.


Opšti utisak je da grad odiše mediteranskim duhom sa daškom Orijenta. Lokalno stanovništvo je veoma ljubazno prema turistima i čim izvadite plan grada i pokušate da se orijentišete, gotovo odmah će vam neko priskočiti u pomoć i uputiti vas u željenom pravcu. Napominjem da ovo nije veštačka ili usiljena ljubaznost, jer je gostoprimstvo za Turke pitanje časti. Osim toga, primetio sam da u autobusu rado ustupaju mesto strancima, a ukoliko se pojavi porodica sa detetom, starija ili bolesna osoba, ceo autobus će pohitati da im ustupi mesto, pomogne oko kolica i slično.


Ceo grad je veoma čist i deluje novo i savremeno. Stambeni blokovi pomalo podsećaju na one novobeogradske, ali gotovo sve zgrade su u odličnom stanju, mnoge su sveže i kvalitetno okrečene i ništa ne deluje propalo. Zanimljivo je da se grafiti i drugi tragovi namernog oštećivanja gotovo ne mogu ni videti, jer stanovnici čuvaju svoj grad, koji svakim danom raste.

Izvori:
Turkey, izdanje Rough Guides
Dimitrije Pešić, Turska obala, II deo