Rolex kuciste: problem sa inferionirnim 316 celikom iz 1980s

[Dejan125]

Prosle nedelje sam imao kratku 'razmenu misljenja' sa clanom foruma koji je pronasao moju poruku od pre nekoilio godina sa fotografijom kucista Rolexa tesko ostecenom 'kancerom celika' - rdjom. Pitanje je- kako je nerdjajuci celik mogao da zardja?

Ono sto mozda nije siroko poznato javnosti, a sasvim je ocigledno casovnicarima koji redovno servisiraju Rolex satove is 70/80 godina: celik tipa 316 koij je Rolex korisito do kraja 1990 jednostavno nije otporan na hlor koji se 'uvlacio' izmedju navoja poklopca i srednjeg kucista, narocito u recesu dihtunga.

Fotografije koje ovo dobro ilustruju su od sata koji upravo servisiram. Ponovo, cisto u edukativne svrhe. Vas komentar je uvek dobrodosao - osim ako je anoniman. Sa anonimcima ne diskutujem.



Nikola

Evo i ja da se javim na ovu temu, jer mi je vise-manje u domenu mog zanimanja, pa da pokusam dati neke "teorije".

316 celik ne bi trebao ovako da se "ojede", prosto za to nije napravljen niti predvidjen. 316 celik, koliko se ja sjecam, ima 16% hromiuma, 10% nikla i 2% molibdena. Svi nehrdjajuci prije ovoga su imali sastav sa hromiumom i niklom, ali ovaj je bio medju prvima sa molibdenom koji mu daje dodatnu otpornost na razne vrste korozija.
Elem, kao i svaki nehrdjajuci, tako i ovaj ima dvije "faze". Jedna aktivna faza i druga pasivna. U aktivnoj fazi hromium nije u stanju oksidacije, tacnije nema prisutnog hromium oksida, dok u pasivnoj se stvara hromium oksid. Ovaj oksid stvara tanku prevlaku preko celika, debljine od oko 1-5 nanometara i to ustvari dovodi do veoma visoke otpornosti na koroziju celika.
Naravno, ostecenjem spoljasnjeg sloja oksida, dolazi do ubrzane korozije, i celik postaje manje otporan.

Postoji vise nacina kako je moglo doci do gubljenja pasivnog sloja, da celik udje u svoju aktivnu fazu. Ako izuzmemo mogucnost galvanske reakcije i korozije na taj nacin (jer se ovaj tip korozije uglavnom javlja kod zavrtnjeva kad 316 aktivni i pasivni dolaze u kontakt uz prisustvo nekog elektrolita kao sto je morska voda) ostaju, po meni dvije mogucnosti:

1. Greska u proizvodnji. - javljanje nepravilnosti u sastavu celika, los hemijski proces prerade ili mozda losa termicka obrada pri samom oblikovanju.
2. Mozda i najrealnije - "trljanje" celika sa celicnom vunom, celicnim cetkama, itd itd. Samim ovim procesom unistava se pasivni sloj oksida a unosi se dodatno zeljezo koje je, mogu reci, neotporno na koroziju. I naravno hlodiri, kiseline i ostali izazivaci korozija vrlo lako izazivaju trajne posljedice po celik na tom mjestu.