Omiljena knjiga/citat

'Those who live by the sea can hardly form a single thought of which the sea would not be part.' - Hermann Broch

Bernhard Šlink, Bekstva od ljubavi, Plato 2003.

http://i270.photobucket.com/albums/j...a_O_793448.jpg

Mnogi su za nemačkog pisca Bernharda Šlinka prvi put čuli odgledavši film „Čitač” koji je snimljen po njegovoj knjizi (The Reader, 2008. Ralph Fiennes, Kate Winslet). Naši čitaoci su zahvaljujući “IK Plato” iz Beograda bili i jesu u prilici da se upoznaju se pet njegovih knjiga.
Upravo sam završila gore pomenutu knjigu pripovedaka „Bekstvo od ljubavi”, a pre toga pročitala kratki roman “Vikend”.
Uz to sam odgledala i film :D .
Pretpostavljam da ga je gledala i većina forumaša.
U romanu “Vikend”, Šlink se bavi, kao i u Čitaču, nemačkom istorijom, ali nešto novijom. Ovog puta u središtu je terorista koji nakon 20-tak godina robije izlazi na slobodu. Da bi izbegla medijsku pažnju njegova sestra iznajmljuje vilu u prirodi. To je mesto odigravanja radnje, u kojem se glavni junak sreće sa svojom “izmenjenom prošlošću”, njegovi nekadašnji saborci, napustili su ideje koje su ih vezivale i utopili se u srednju klasu, tu su novi idealisti, za koje je on ne samo simbol i heroj, nego i neko na koga su čekali da bi išli u nove borbe, na kraju se pojavljuje i sin, koga ovaj ne prepoznaje... Tako će se u tri dana i na jednom mestu sudariti prošlost i sadašnjost, postaviti pitanje krivice, odgovornosti, ideala, pravde, pravičnosti, osude, kazne. Lako bih ovaj roman mogla da zamislim i kao dramu, možda se negde i igra ili će se igrati, ko zna ?

Upoznata sa ova dva dela očekivala sam da se i priče bave preispitivanjem prošlosti, ali nije tako, ako izuzmeno jednu. Mladi Nemac je zaljubljen u Jevrejku. I ona u njega. Ali nešto se isprečilo između njihove ljubavi, stalno škripi. Ona u njemu vidi ono što on nije, krivica njegovih predaka, pri čemu to nisu nužno ni njegov otac, deda ili neko iz porodice, nego cela nacija, postaje u njenim očima i njegova krivica, time breme kolektivne odgovornosti pada na njega.
Ostale priče su pre traženje ljubavi na pogrešnim mestima ili od pogrešnih osoba ili na pogrešan način, nego bekstva od ljubavi. Junaci pripovedaka tragaju za ljubavlju, ali ne znaju da je nađu, zato na kraju ostaju sami, zbunjeni, zamišljeni nad sobom ili zarobljeni u zamku koju su nehoteći sebi namestili. Mladić koji ne može da voli devojku, jer je opsesivno i sve jače zaljubljen u devojčicu sa slike ; čovek koji posle ženine smrti otkriva da je nije voleo na pravi način, upoznavši njenog ljubavnika; drugi koji vodi trostruki život sa tri žene i pokušava da pobegne od njega...
Šlink nas navodi da se i sami zapitamo koliko i kako volimo sebe, svoje partnere, da lismo iskreni i prema sebi i prema njima, živimo li u istini ili zabludi ?

U tome vidim vrednost ove knjige, o literarnoj vrednosti ne treba ni govoriti, osim što je odličan pisac, on je vrstan pripovedač, priče ćete čitati sa lakoćom i zadovoljstvom.

Kao vuk - Eraldo Baldini
Prilog 12249
Fantasticna prica o zacaranoj dolini, vidovitoj devojcici, isceliteljki i vukovima... Resavanje tajne koja sadrzi magijske elemente, privrzenost narodnom secanju i starinske vrednosti.
Mislim da ce se posebno dopasti muskoj populaciji, pogotovo onom delu koji voli prirodu i uziva u njoj...

Jedan od najboljih kutaka foruma.Drago mi je da jos ima ljubitelja pisane rijeci.

Rouz Tremejn "Muzika i tišina"

Prilog 12250
Najbolja preporuka za knjigu:
„Najbolja priča iz Danske još od Hamleta.“
Džon Džulijus Norvič

Ne može nikako da se poredi sa Hamletom, ali je priča lijepa.

U potrazi za Falkonesovom "Katedralom na moru" naišla sam na "Fatiminu ruku" od istog pisca, pa pišem utiske kad završim sa čitanjem.

Prilog 12251

Čudi me kako do sada nisam ovu knjigu preporučila. Divno je pisana. Jednostavna, duhovita s vremena na vrijeme, ali tragična. Ptice bez krila http://www.knjigaknjiga.com/slike/ptice-bez-krila.jpg Autor: Luj de Bernijer http://www.knjigaknjiga.com/slike/t-naran.gif Prevodilac: Marković Ljiljana ISBN: 86-447-0283-1 Format: Broj strana: 690 Povez: Izdavač: Plato http://www.knjigaknjiga.com/slike/t-naran.gif Godina izdanja: 2005. Istine o Balkanskim ratovima i raspadu Otomanske imperije, kako su ih videli savremenici. Kosmopolitsko Carstvo je prihvatalo sve nacije i vere, ali su njegovo vizantijsko nasleđe i tradicionalna podela rada uništeni u vrtlogu zločina koje su činile baš sve vojske. Niko više ne nalazi sebe - mladići odlaze na krvavo Galipolje, zatim beže u bandite; Jermene uništavaju širom Carevine, a hrišćanske vojske uništavaju sve padišahove podanike; muslimani umiru u zbegu put Turske, a hrišćani se dave poslani u progon put Grčke. Srce stare civilizacije, kosmopolitska luka Smirna, spaljena je bez milosti, uz nadu da će iz njenog pepela nići mlada turska država koju sanja Mustafa Kemal Ataturk, glavni junak knjige. Pisana tolstojevskim pismom, knjiga pokazuje poreklo današnje situacije na Balkanu i u Maloj Aziji. Plemeniti likovi Filoteje, Mehmetčika, Karatavuka, Iskandera Grnčara živi su i danas, jer gde je nekada bila Otomanska imperija, tu vreme stoji, a ptice uvek gube krila. Koristeći formu istorijskog romana i mozaičkog pripovedanja, Luj de Bernijer nam donosi priču o stanovnicima izmišljenog, malog mesta u srcu Anadolije u periodu od početka 20. veka do 1923. godine, kada su se vodili veliki, sudbonosni ratovi i kada je na ostacima Otomanske imperije počela da se rađa mlada turska država. U ovom romanu na 700 strana prati se sudbina velikog broja likova, hrišćana i muslimana, sabranih na malom parčetu zemlje, nevažnom mestašcu Eshibahčeu, koji su i sami potpuno nevažni za velike istorijske događaje i procese u kojima postoje i žive svoje male živote. Sudbine svih likova jesu međusobno isprepletane i u određenom smislu tužne i čak i tragične, a pri tom se nikom od njih ne događaju neki veliki, dramatični i neverovatni događai. Naprosto, život u tom malom mestu na geografskom i istorijskom zapećku svakodnevno donosi dovoljno bola koji se skuplja i ne dozvoljava da se slobodno razmahnu krila. Prijateljstva i ljubavi su velike i snažne i uglavnom između pripadnika različitih veroispovesti.

^ Neverovatno! Danas sam bas citao dosta po netu o Galipolju i nasao da postoji knjiga "Birds Without Wings", koja opisuje dogadjaje iz ugla Otomanskog vojnika... I zakljucim da moram obavezno da je procitam!

Kakva koincidencija, neverovatno! Svaka cast za preporuku :congrats:

Jovana ovo je odlicna knjiga, mislim da bi svako trebao da je procita. Sve cestitke na preporuci!

Evo jos jedne interesantne knjige kada smo kod ove tematike: KRSTASKI RATOVI U OCIMA ARAPA od Amina Malufa.

Citat:

---

vladas kaže:

Kakva koincidencija, neverovatno!

---

Baš! Zato što sam knjigu pročitala čim je prevedena i mnogo mi se dopala, a tek sam se juče sjetila da je preporučim. Eto :)

@ tolarbo - hvala za naslov, ovo je tematika koja mi je posebno interesantna, tako da cu obavezno procitati!

Čitajte Miku Antića


BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Drago mi je što je Vladan započeo da postavlja pesme :congrats:, evo jedne M. Crnjanskog.
Na YT klipu čujete kako Crnjanski recituje "Lament nad Beogradom". Neprocenjivo.

Priča - Milos Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više


http://www.youtube.com/watch?v=4SJo7uXRRsY

Čitajte Ogdena Neša
ali,isključivo u prevodu Dragoslava Andrića

Za početak nešto opštepoznato-




USTAJEM SAD I IDEM

Cak u Tibet
Zivi lama,
Nema tata,
Nema mama.

Nema zena,
Nema deca,
Jok mu treba
Streptomeca.

Nema sapun,
Nema plakar,
Ne zna najlon,
Ne zna bakar.

Nema slager,
Nema rok,
Ne zna Presli,
Bitls jok.

Nema desni,
Nema zubi,
Ne zna pasta
Pa u tubi.

Voli sece
Kad se brije,
Bas ga kosa
Briga nije.

Ne zna sljoka
Kao neko,
Nema bonton,
Pije mleko.

Ne zna sta je
Klozmetika,
Nema kola
Da se slika.

Nema stampa
I te stvari,
Nepotrosac
To je stari.

Taj sebicnjak
Samo drema,
Nema pojam
Ni sta nema.

Zato, zarez,
Kazem svim,
Idem nadjem
Druzim s njim.

Još jedna od Ogdena Neša



VRANA I ORAO

Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
Sacnula ga je sa svih strana,
Pa rece prva, preko reda:

Znas, ti si or`o, ja sam vrana,
Smatra se, skoro, da si car,
K`o Standard-ojl si sav bez mana -
Sto ne predjemo onda na stvar ?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
Zasto da zalud gubimo vreme,
Samo curana veze zabrana,
Nema dileme za boeme !

I kao zenska i kao zenka
Mnogim se carima mogu da dicim,
Nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti - necu da cicim.

Ako te usrecim malim muskarcem -
Polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
Smejem se zato i dan-danas !

Skinuvsi krunu, orao rece
Posto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure vece -
Ali si jedina ptica u gradu.

Čitajte Jesenjina-u magli i memli,
živio
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam kao usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato što sam mnoge ljubio, boleciv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapcem zaljubljene rijeci.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu",
A u duši vazda ista pustoš zraci;
Ako dirneš strast u covjekovom bicu,
Istine, bez sumnje, nikad neceš naci.

Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
Stvorena za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeci neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.
sam kao usput, ko da sanjam,

Ne vjeruj - Aleksa Šantić

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!


Vreme čuda - Borislav Pekić

Knjiga propovednikova,gl.3

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.

"Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja..."

"Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu."

"Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od neraspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sad više ne znam šta sam u tom kršu."
"Rekoh cudnu rijec: pobuna. I zaustavih pero nad ravnim retkom u kom je ostala utisnuta jedna nedoumica, prelako izrecena. Prvi put sam tako nazvao svoju muku, a nikad ranije nisam o njoj mislio, nisam je zvao tim imenom. Odakle je dosla opasna rijec? I je li samo rijec?. Upitao sam se, ne bi li bilo bolje prekinuti ovo pisanje, da sve ne bude teze nego sto jest. Jer ako ono neobjasnjivim putevima izvlaci iz mene cak i sto nisam htio da kazem, sto nije bila moja misao, ili je moja nepoznata misao sto se skrivala u mraku mene, ulovljena uzbudjenjem, osjecanjem koje me vise ne slusa, ako je sve to tako, onda je pisanje nemilosrdno isljedjenje, sejtanski posao, i mozda bi najbolje bilo slomiti trscano pero pazljivo zarezano na vrhu, prosuti divit na kamenu plocu pred tekijom, neka me crnom mrljom podsjeca da se nikad vise ne prihvatim magije sto budi zle duhove. Pobuna! Je li to samo rijec, ili je misao? Ako je misao, onda je moja misao, ili moja zabluda. Ako je zabluda, tesko meni; ako je istina, tesko meni jos vise."

Meša Selimović

^
Tvrdjava :top:

Moja omiljena...

ČEZNEM - Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

Ako možeš da vidiš uništeno delo svoga života
i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš
i da bez uzdaha i protesta
podneseš gubitak onoga što si dugo čekao;

Ako možeš da budeš zaljubljen,
ali ne i lud od ljubavi;

Ako možeš da budeš jak
a da pri tom ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i da se braniš;

Ako možeš da čuješ
kako tvoje reči izvrću nevaljalci
da razdraže glupake
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž;

Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;

Ako možeš da budeš skroman;

Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza
i te dve varke podjednako primiš;

Onda će svi kraljevi, bogovi, slava i pobeda
biti Tvoji poslušni robovi,
a što je veće od svake slave i svih kraljeva,
Bićeš Čovek, Sine moj!

-Kipling-

http://i270.photobucket.com/albums/j..._O_1286550.jpg

Čitajte Lorku, ako možete nađite ovu knjigu, imate uporedo pesme na španskom i našem jeziku.
(mislila sam da skeniram, da vidite i španski, nešto zeza, biće citata kad opravim :))

F.G. LORKA
CIGANSKI ROMANSERO

Neverna žena
prepev : Kolja Mićević

Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al’ udata ona beše.

To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.
Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Šustanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kada komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide vel sa sebe.
Ja opasač s revolverom.
Ona jeleke svilene.
Niti smilje nit’ puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.
Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem pamet
nalaže mi i poštenje.
Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.
Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke.

^ Nazalost, nema na YouTube, ali ako nekada negde nadjete plocu (mislim da nikada nije prebacena na cd) gde Vico Dardic recituje Lorkinu poeziju uz pratnju Urosa Dojcinovica - obavezno poslusajte! :)

Prilog 12431

Čitajte Isidoru Sekulić !
Pisma iz Norveške, jedan od najlepših putopisa na našem jeziku

Olso (Kristijanija), krajem avgusta
Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi, i desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednog džina iz pustih ledenih planina Jotunhejma, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tle da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tle iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada.
[...]

Citat:

---

d1d kaže:

^
Tvrdjava :top:

---

I Derviš :)

Ovu pricu sam "ukrao" sa profila mog prijatelja...naprosto,ostao sam bez teksta

Čovek se vratio s posla kasno,
umoran i nervozan i nađe svog 9-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: Tata, smem li te nešto pitati?
OTAC: Da, naravno, reci?
SIN: Tata, koliko zarađuješ na sat?
OTAC: To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš? - odgovorio je otac besno.
SIN: Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
OTAC: Ako već moraš znati, zarađujem 50 dinara na sat.
SIN: ...odgovori spuštene glave. - Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dinara?
Oca je to pitanje razbesnelo....
OTAC: Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dinara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja...
"Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?"
Nakon nekih sat sat vremena, malo se smirio pa razmislo:
"Možda mu je za nešto stvarno trebalo za tih 25 dinara...
stvarno ne pita često za novac..."
Čovek je otišao u dečakovu sobu i otvorio vrata.

OTAC: Jesi li zaspao, sine?
SIN: Ne, tata, budan sam.
OTAC: Razmišljao sam... možda sam bio prestrog prema tebi malopre.
Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi.
Evo ti 25 dinara koje si tražio.
Dečak je ustao, smešeći se.
SIN: Oh, hvala ti, tata! - poviknuo je.
Tada, posegnuvši rukom ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je otac video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

OTAC: Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš? - planuo je otac.
SIN: Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.
Tata, sada imam 50 dinara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena?
Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s'tobom!
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost...

Zanimljiv tekst na sajtu b92, da ne otvaram novu temu staviću ga ovde. Jedan deo sam citirala, a ostatak na adresi :

B92 - Kultura - Art durbin - Andri�ev strah od ceremonije

utorak 25.10.2011

Andrićev strah od ceremonije

| Autor: Adriana Piteša, jutarnji.hr


1961. godine u utrci za Nobela bili su još John Steinbeck, Alberto Moravia, Graham Greene i Lawrence Durrell...


“Marjanović, pak, upućuje na knjigu Ljube Jandrića koji je zabilježio sljedeće Andrićeve riječi: “Nekim ljudima to godi, ali mene i od same pomisli na to spopadne strah. Kad je 1961. godine trebalo da odem u Štokholm, ja sam bio posve propao. A i kako ne bih od onolike trke i novinara. Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu. Videvši kako sam ubledeo, prijatelji su mi govorili: ‘Ti kao da ideš u aps, a ne po Nobelovu nagradu’.”
:D

Takav je, takav je bio
Andrić, Andrić Ivo
(iz neke pesmice, ne znam ko je autor)

Skoro je u emisiji ''Trezor'' bio snimak intervjua koji je Andrić dao novinaru JRT-a.Koliko je novinar bio imbecilan i stereotipan,toliko je Andrić pokazao svoju inteligenciju i (za mene) neočekivanu duhovitost.
Ako vas mrzi da čitate debela štiva-pročitajte Znakove pored puta.

^
Mislila sam da samo ja gledam Trezor, emisija je odlična:congrats: , nego prikazuje se u nezgodno vreme, pre podne i nikako da uhvatim termin, koji dan i u koje vreme.
Volimo da čitamo svako štivo, ako je dobro, broj stranica nije važan, šteta što ih "Znakovi pored puta" nemaju više. A i ne mora se čitati odjednom, nego misao po misao i stalno se može vraćati na misli koje vam se sviđaju. Zgodna je i za poklon :thumbup:.
Dopunila bih Vladnanov predlog i ostalim Andrićevim knjigama, meni je najdraža "Prokleta avlija".

''Trezor'' se reprizira u noćnim satima.Takođe ne znam termine emitovanja.
Izgleda da im ta emisija služi samo za popunu ''šeme'',

U pravu si, gledam je pre podne, obično je prekinu prenosom skupštinskog zasedanja :scared:.
Odosmo od knjževnosti, mada i nismo ;), u Trezoru se često emituju emisije iz kulture, snimljene šezdesetih, sedamdesetih, razgovori sa raznim umetnicima, pa i književnicima. Lepo je gledati velikane naše kulture, koji odavno nisu među nama, žao mi je što sam propustila da emisiju sa Andrićem, verujem da će biti nešto prigodno na TV-u ovih dana, ipak, 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade :adore:, nije mala stvar.
Preporučujem emisije Trezora, kad god da ih uhvatite, pre podne ili noću.
EDIT:
Upravo prikazuju emisiju:D
13:00
Трезор
Дан заштите аудио-визуелне баштине

Evo da se opet vratimo na temu...

Rabindranat Tagore
BEGUNICA
Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljenih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži našu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.
Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kraj si kad mene.
Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.
Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek izmeću drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.
Gazeći travu na stazi, začuh:
''Poznaješ li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči govor osmeha.
''Nekada'',
prošapta ona,
''govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav''.
I uzimajući njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina''.
Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna čar noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce će biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaže da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajući njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.

Obozavam izdavaca Lagunu i sad verovali ili ne skoro svake druge nedelje procitam po neku knjugu...razbririga...
ali ova knjiga na koju sam zaboravio da sam je procitao je za skor dva dana na moru i posle toga dugo nisam mogao da spavam naterala me i da ovde to napisem ma da sam vise pristalica pisanja nesto o satovima ali ajde..

Prilog 12750

O knjizi

Dobitnik nagrade Ijan Fleming

Kada strah ućutka naciju, jedan čovek mora reći istinu.

U Staljinovom Sovjetskom Savezu zločin ne postoji. Ali ipak milioni žive u strahu. Najmanja sumnja u nelojalnost ili pogrešna reč u pogrešno vreme nevinu osobu može osuditi na smrt. Oficir Državne bezbednosti Lav Demidov, ratni heroj i idealista, veruje da pomaže u stvaranju savršenog društva. Nakon što prisustvuje propitivanju jednog nevinog čoveka, Lav počinje da se koleba, i pošto dobije naređenje da sprovede istragu o svojoj ženi Raisi, primoran je da odluči kome je zaista odan.

A onda se dešava nemoguće. Ubica koji ne bira žrtve ostavlja svoj krvavi trag širom zemlje. Sve u šta je Lav ikada verovao ruši se. Iako su ga neprijatelji prokazali, a on i Raisa su proterani, Lav rizikuje sve kako bi pronašao kriminalca čije samo postojanje država ne priznaje. U bekstvu Lav otkriva da pravu opasnost ne predstavlja ubica koga pokušava da uhvati, već zemlja koju pokušava da zaštiti.

„Zaista neverovatan roman. Retka mešavina izuzetne pronicljivosti, izvrsnog pisanja i veoma originalne priče.“
Nelson de Mil

inace sve knjige ovog pisca koja mi se cini pored pisanja kao jednog stripa,moze da se nesto inauci o raznim lulturama Maja,Spanskih osvjaca,Aleksandra Makedonskog...pise i o globalnim zagadjenjima...Afrika i desavanja u Africi ali skorz kroz glavni lik koji je obozavalac starih automobila,sve zna...kao supermen je ali prave knjige da posle teskog dana ...da se zavali fotelju i cita u jednom dahu..inace i sam pisac je istrazivac pomorski .Snimljen je inace i film po njegovoj knjizi ali ne moze ni da pridje "Sahara" Penelepa"...spanska lepotica
Klajv Kasler

http://www.laguna.rs/_img/pisci/38.jpgKlajv Kasler je osoba koji ima 19 uzastopnih bestselera na listama Njujork tajmsa, čije knjige su prodate u preko 125 miliona primeraka, koji je pronašao veliki broj nestalih brodova i podmornica, koji ima doktorat Njujorškog državnog univerziteta i koji je kolekcionar starih automobila sa 85 modela u kolekciji, ali pre svega međunarodno priznati velemajstor akciono-avanturističkog žanra, objavljivan na više od 40 jezika u preko 100 zemalja.

Iza svih ovih zavidnih brojki stoji trideset godina duga karijera, otpočeta serijalom avantura u kojima je glavnu ulogu imao Kaslerov prvi junak Dirk Pit, čije će doživljaje čitaoci širom sveta imati prilike da prate u narednih 14 romana.

Pored literarnih dostignuća, Kasler je međunarodno priznat autoritet za pitanje potonulih i nestalih brodova i osnivač Nacionalne podvodne i morske agencije, organizacije posvećene zaštiti i očuvanju morskih površina. Kasler i njegova ekipa podvodnih stručnjaka otkrili su preko 60 potopljenih brodova, uključujući i prvu potopljenu podmornicu u II svetskom ratu. Ogranci agencije razvijeni su i u Australiji i Južnoj Africi.

Godine 1996. Kasler je napisao studiju o podvodnom istraživanju pod naslovom Morski lovci, koja je u naučnim krugovima doživela značajna priznanja, među kojima i prestižnu Lowell Thomas nagradu za podvodna istraživanja. I to nije sve. Pre nego što će se proslaviti avanturama Dirka Pita, Kasler je radio kao autor radio i TV reklama, koje su osvojile veliki broj nagrada, uključujući i najznačajniju nagradu u oblasti reklamne produkcije – nagradu na Kanskom filmskom festivalu.

Kasler trenutno razvija nekoliko filmskih scenarija po svojim romanima, piše i producira devetnaestodelni dokumentarni serijal nastao na osnovu Morskih lovaca i još uvek sakuplja stare automobile. Živi u planinama Kolorada.
izvor
Laguna - Knjige o kojima se priča - Knjige o kojima se priča

Jens Kristijan Grendal, Luka
IK “Okean”
http://i270.photobucket.com/albums/j...-3050-luka.jpg

Pisac nam već na prvoj strani direktno, telegrafskim jezikom primerenim novinskoj crnoj hronici saopštava da je mlada žena doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je uz teške povrede izgubila i vid. Njeno ime je Luka. Odmah srećemo i drugog aktera ovog romana, lekara Roberta, koji je te noći bio na dežurstvu.
Uporedo sa Lukinim oporavkom, pisac nam otkriva detalje iz njenog i Robertovog života, počevši od detinjstva i života njihovih roditelja, veza i brakova koji se nisu održali.
Priča ima dva toka, koji se stalno prepliću, jedan se odvija u bolnici i zatim u doktorovoj kući, drugi nas vraća u prošlost. Luka i Robert postaju prijatelji koji jedno drugom pričaju detalje iz svojih života, mogu da budu otvoreni jedno prema drugom, baš zbog njenog slepila.

Citat:

---

Čudno je, rekla je, da znam toliko stvari o nekom, koga nikada nisam videla. On je odgovorio da joj je baš zbog toga toliko stvari ispričao o sebi, jer ga ne vidi. Klimnula je glavom. Upravo zbog toga i ona se usudila da ispriča toliko o sebi. Zato što nije mogla da ga vidi i samim tim nije imala uvid u utisak koje su njene reči ostavile na njega.

---

Knjiga se završava putovanjem u mesto Luka u Italiji, iz koga je Lukin otac i po kome je dobila ime. Tako se krug zatvara, akteri, oslobođeni i pročišćeni iznutra mogu da počnu sa novim životom, da li kao prijatelji ili partneri ne znamo. Roman se ovde završava.
Ovo nije knjiga koju bih sa ushićenjem preporučila, nisam je sa nekim ushićenjem ni čitala. Pisac je za glavne likove odabrao doktora i pacijentkinju, da ne bi skliznuo u patetiku herc romana, mora da ih drži na odstojanju, nema emocija, pripovedanje je ravno, beskrvno, bilo da se radi o odnosu doktora i Luke, bilo da se radi o drugim likovima. Možete je slobodno zaobići, sigurno negde ima 380 strana boljeg štiva koje čeka na vas.

Citat:

---

Clarissa kaže:

Možete je slobodno zaobići, sigurno negde ima 380 strana boljeg štiva koje čeka na vas.

---

Dobro. :)

Džon Fante Upitaj prah
IK „LOM”

http://i270.photobucket.com/albums/j...ovic/fante.jpg

Sinoć sam odgledala petnaestak minuta filma koji bi trebalo da bude ekrenizcija romana Džona Fantea „Upitaj prah”:rolleyes::wacko:. U glavnim ulogama su Selma Hajek i Kolin Farel - jedina sličnost sa knjigom je što se likovi zovu isto kao u njoj. Film je potvrdio da je knjigu nemoguće ekranizovati, a da to ispadne dobro. Roman jednostavno obara, toliko je nabijen emocijama, da ne verujem da se mogu naći reditelj i glumci koji bi to „izneli” na filmsko platno. Dakle :

Čitajte Fantea !
Pre svega trilogiju
Upitaj prah
Put za LA
Čekaj do proleća Bandini.
Arturo Bandini je piščev alter ego, sam Fante zbog nesrećnog spleta okolnosti nije mogao da živi od književnosti, tako da se izdržavao pisanjem scenarija za Holivud. To mu je donosilo novac, ili „plaćalo račune”, kako je sam govorio, ali ga nije činilo srećnim, naprotiv. Književna slava je stigla prekasno, kuriozitet je da ga je otkrio niko drugi nego, ovde pominjani Čarls Bukovski, koji je pročitavši baš ovu knjigu uzviknuo : Fante je moj Bog !

Citat:

---

Jednog dana, našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću.

Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. Da. Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja njegovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: „Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!“

Čarls Bukovski

---

Preporuka i za one koji vole Bukovskog i za sve druge, osim ove tri knjige Lom je izdao još nekoliko Fanteovih dela.

Svetlana Velmar - Janković
„Kapija Balkana”

http://i270.photobucket.com/albums/j...anovic/svj.jpg

Radi se o obimnom delu u kojem nam Svetlana Velmar - Janković, koja se stavila u ulogu vodiča, priča istoriju Beograda kroz vekove, od prvih keltskih naseobina koje su nastale oko 300-te godine p.n.e., pa sve do polovine druge decenije prošlog veka. Interes autorke za istoriju i istorijske ličnosti nije nam nov, pisala je o Karađorđu u romanu „Vostanije”, o Knezu Mihailu Obrenoviću u romanu „Bezdno”, u Dorćolu su glavni junaci ličnosti po kojima su ulice u tom kraju dobile ime, o Vračaru u istoimenom delu. Ovde se radi o knjizi iz oblasti istorije, pisanoj specifičnim stilom – istorijski podaci kombinovani sa imaginacijom autorke, naravno u zadatim okvirima. Pojedini istorijski periodi nisu jednako zastupljeni, na prvih 300-tinjak stranica sažet je period od keltskih naseobina, pa do Berlinskog kongresa 1878. Druga polovina knjige, sledećih 300 stanica, govori o transformaciji Beograda iz turske varoši u moderan grad koji se ugleda na evropske metropole. Ovde ima znatno više građe, fotografija, citiraju se odlomci iz pojedinih knjiga koji govore, naglom uzdizanju Beograda, novim i drugačijim navikama stanovništva, monumentalnim objaktima koji su izgrađeni u to vreme, a i danas su simboli grada. Svi događaji koji se tiču istorije Beograda su smešteni u širi istorijski kontekst (Balkan, Evropa), bez kojeg čitaocu koji slabije poznaje istoriju mnoge stvari ostaju nejasne. U poslednjem delu knjige podjednaka pažnja se posvećuje i istoriji Beograda i istoriji Srbije. Priča se završava 1914., a sama autorka ostavlja nekom drugom da piše hronike 20. veka.

Rad na knjizi trajao je, sa prekidima zbog bolesti, punih 7 godina, bibliografija broji oko 150 knjiga, tu si i indeks imena i indeks toponima. Svetlana Velmar – Janković, u pogovoru, kaže da je svesna nedostataka svog dela, sigurno da ih ima, autorka nije istoričarka, priznaje da se u pisanju na nekim mestima grčevito držala istorijskih činjenica, a negde puštala inuticiji i imaginaciji na volju. Kao rezultat dobijamo knjigu koja nije „ispeglana” kao što to istorijske knjige jesu. Pojedinim periodima nije data je jednaka pažnja, autorka je sama procenila koji su manje značajni, a koji značajniji. Sa druge strane u knjigu je uložen ogroman, trud, napor, vreme, a i pored toga rezulet ne bi bio ovakav bez ljubavi prema Beogradu u kome je rođena ( rođena na Vračaru, odrasla na Dorćolu) i provela svoj život i da nije književnica. Ako budete čitali knjigu neki delovi će vam privući pažnju više od drugih, sve zavisi od afiniteta, meni je najzanimljiviji bio upravo deo o velikom uzletu Beograda posle oslobađanja od Turaka, energiji Beograđana u mladoj srpskoj državi, koja je za samo nekoliko decenija donela sasvim novu sliku grada.
Kao i svaka istorijska knjiga i ova nam pokazuje gde smo bili i gde smo sada, potiče na razmišljanje i čini nas malo pametnijim ;).

Ako vam je previše da čitate 600 strana, ovakvog teksta, pročitajte neki od romana, za početak pomenute „Dorćol” , „Vračar”, ako vas zanima istorija ili „Lagum”, koji takođe govori o istoriji, ali onoj novijoj, Drugom svetskom ratu i perodu posle njega i iz perspektive onih koji su iz rata izašli na strani poraženih.

Knjiga o kojoj sam pisala je izašla ove godine, izdali su je „Stubovi kulture”.

http://www.youtube.com/watch?feature=youtu.be&hl=en&v=ljzHVlKKliQ

http://www.youtube.com/watch?v=tlhVdPKwupY&feature=related

Dodje tako vreme, kad' budale progovore, pametni zaćute a fukara se obogati.

Ivo Andrić