Čestitke Rale. :congrats:
Printable View
Čestitke Rale. :congrats:
Rale....ti si zlatna medalja foruma...a to bi moglo i da se zallije ;)
Послато са SM-G955F уз помоћ Тапатока
Bravo Rale. Puno srece i uspeha u predstojecim takmicenjima.
Mladi umeju da čitaju vreme samo sa digitalnog sata
https://www.b92.net/bbc/index.php?yy...nav_id=1385829
Kakva bruka! :blink:
Učitelji kažu da će tradicionalni satovi biti izbačeni iz učionica, zbog učenika koji umeju da čitaju vreme samo s digitalnog sata.
Pa čemu služe ti učitelji ako decu ne mogu da nauče da čitaju sa analognih satova. :lol:
Ne znam koliko je ovaj članak relevantan, jer i kada se iskopaju i engleske verzije, kao npr. ova, vidi se da se zasniva na nekoliko izolovanih iskaza. Iako je britanski obrazovni sistem često na meti opravdanih kritika, za ozbiljan razgovor je relevantnije neko ozbiljno istraživanje.
Činjenica je da je novinarstvo u celom svetu pokleklo pred internetom, da danas novinar piše vest tako što pregleda Twitter, Facebook i slične gluposti, kao i to da ima mnogo portala koji od komarca prave magarca i imaju klikbejtove, kao npr. „Čuvena glumica nosila dekolte koji mnogo otkriva, a kada se nagnula nećete verovati šta joj je ispalo” (= dve novčanice iz torbe) ili „Poznata manekenka je šokirala svet kada je rekla šta je ručala” (= ćevape sa lukom), ali i da mnogi korisnici društvenih mreža jednostavno trabunjaju. Kada bih se vodio samo fotografijama koje moji prijatelji i poznanici kače po FB ili Instagramu, mislim da bih verovao da živim u Diznilendu ili bar među holivudskim džet-setom. Uz veliko poštovanje koje imam prema kolegama, kada se pogledaju njihove grupe na FB, onaj ko gleda sa strane bi imao utisak da je dospeo u cirkus. Verujem da isto važi i za britanske kolege.
Ne znam za britanske škole, ali koliko mi je poznato, kod nas se u predškolskom ili školi radi i gledanje na sat, a pošto povremeno prisustvujem nastavi, što mi je deo posla, viđam da ima dece sa analognim satovima. Nisam obraćao pažnju na to koliko ih je jer sam tekst pročitao danas, ali evidentno je da ih imaju. Verujem da i britanski đaci to uče, a kao što to biva sa mnogim znanjima/veštinama, ima ljudi koji ih ne usvoje.
Ipak, svakako da postoje oni koji ne umeju da gledaju na sat koji vreme prikazuje analogno, mada se takve stvari jednostavno i lako rešavaju - analogni prikaz vremena na zidnom satu, jednostavna objašnjenja i gotova priča. Za one priglupe postoje i dečje slikovnice ili aplikacije, pa neka izvole savladati gradivo za predškolsko. Ako deca iz nižih razreda osnovne škole mogu da to savladaju, nekolicina klipana od 20 godina svakako neće pregrejati moždane ćelije ukoliko uloži isti napor. Uostalom, njihov veliki zemljak Darvin je odavno napisao ko opstaje.
Тачно четири минута после поднева загрмео је у петак "миг 29" изнад Ваљева и у ниском лету одао пошту пуковнику, пилоту Миленку Павловићу
МАЈКУ ВАМ ДЕЧИЈУ, НЕЋЕТЕ ВИ ДА ГИНЕТЕ, ЈА ЋУ: Одата пошта пилоту Миленку Павловићу | Друштво | Novosti.rs
Четвртог маја била је годишњица његове погибије.
Слава му и хвала!
Споредан податак... на аеромитингу у Батајници 1998. године, пуковник Миленко Павловић носио је Navitimer Pluton.
Prilog 136946
.
Кратак чланак али велика дела и то је само једно у низу великих дела овог племенитог човека.
Донацијом Гујона отворена фарма свиња за народне кухиње на Косову | Србија | Novosti.rs
Хвала!
Pomor pčela u Kljajićevu | Srbija | Novosti.rs
Pomor pčela u Sivcu (AUDIO) - JMU Radio-televizija Vojvodine
Kad pesticide koristi ko, kako i gde stigne onda je trovanje pčela redovna pojava. Naravno, nadležni se tradicionalno ne mešaju u svoj posao (još nisam čuo da je rešen slučaj trovanja nekoliko hiljada pčelinjih društava u Banatu 2015. godine https://www.agroklub.rs/pcelarstvo/p...kikindi/18837/ ).
Zanimljiv članak koji ukratko prikazije genezu ukrajinsko ruskih odnosa
Dok ruski tenkovi tutnje drumovima Krima, a ukrajinski nacionalisti duvaju u ratni rog, mi odgovaramo na pitanja: gde su koreni ukrajinskog identiteta i zašto nisu isto što i Rusi? Kakva je etnička i verska podela ove zemlje? Kakvo je stanje sa jezikom? Gde su tu politika i ekonomija?
Prilog 137651
Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima
Nije jednostavno odgovoriti na pitanje šta je Ukrajina i ko su Ukrajinci. Na prvu loptu, sve deluje prosto i očigledno: radi se o - u datim granicama - međunarodno priznatoj evropskoj državi kojoj je većinski narod dao ime koje nosi. Međutim, ispod te jednostavnosti krije se neverovatno zamršen splet podeljenih etničkih, verskih i jezičkih identiteta zbog kojih Ukrajina nije ni blizu onoliko homogena koliko se na prvi pogled čini.
Bez daljeg odlaganja, preći ćemo na stvar, u pokušaju da odgovorima na pitanja gde leže koreni ukrajinskog identiteta i posledičnog nacionalizma, koliko su Ukrajinci posebni u odnosu na Ruse, na koji je način ova zemlja podeljena po etničkim i verskim linijama, ko govori kojim jezikom, i šta je sa politikom i ekonomijom.
KRATKA ISTORIJA UKRAJINE
Prva poznata organizovana država među Istočnim Slovenima osnovana je u devetom veku od strane Varjaga na čelu sa Rjurikom na prostoru Kijeva, i poznata je kao Kijevska Rusija. Premda se istoričari spore oko toga ko su zapravo bili Varjazi, najšire prihvaćena teorija je da su u pitanju bili vikinški osvajači. Do tada, istočnoslovenska plemena živela su u demokratskim gradovima-državama (Vikinzi su zato ove krajeve zvali Gardariki, gde "gard" znači grad), a Rjurik je došao na poziv Novgorođana da zavede red. Njegov grb je danas grb Ukrajine. Njegov potomak, knez Vladimir, u Kijevu je primio pravoslavlje.
Nakon toga u 13. veku prostor današnje Ukrajine pada pod vlast Zlatne horde, potom litvanskog velikog vojvodstva a onda i poljskog kraljevstva (ove dve potonje države su se Lublinskom unijom de jure ujedinile u 16. veku). Sve do pojave Moskve kao centra ruske državnosti (ili, ako hoćete, istočnoslovenske državnosti), istorija Ukrajine neodvojiva je od ruske istorije. Rjurikovo potomstvo je vladalo i Kijevom i ostalim gradovima Rusa, a delili su i istu sudbinu, pokušavajući da se odupru i katoličkim naletima sa zapada i mongolskim sa istoka. U suštini, nije bilo nikakve razlike među njima.
1653. godine dolazi do pobune kozaka protiv poljske vlasti na čelu sa Bogdan Hmeljnickim koji formira hetmanat (slobodno rečeno, vojnu vladu). Tada se i prvi put javlja pojam Ukrajina, jer tako su kozaci zvali svoju državu (Rusi i Poljaci su ih zvali Malorusima). U suštini, ovo ime znači ono što i mislite da znači: krajinske regije jednog šireg etnosa. Bilo kako bilo, kozaci se stavljaju pod nominalnu vlast Rusije, ali će u narednih sto godina voditi ogorčenu borbu i protiv Moskve i protiv Varšave kako bi ostali nezavisni (ili barem autonomni). U jednom trenutku Rusija i Poljska dele zemlju na pola.
Sredinom 18. veka Rusija potpuno pripaja Ukrajinu sebi, izuzev samog zapada, Galicije, koji je pripao Austriji. Stvari su ostale praktično nepromenjene do Prvog svetskog rata, na kraju koga u Rusiji dolazi do revolucije. Rusija postaje sovjetska republika, a u Ukrajini dolazi do haosa, sa mnoštvom različitih vlada, između ostalog anarhističke Slobodne teritorije, Ukrajinske Narodne Republike i Zapadno-ukrajinske Narodne Republike. Ova potonja biva pregažena od Poljaka, a u ostatku ukrajinskih zemalja nastaje nezavisna i suverena Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika. 1922. godine ona postaje deo SSSR-a.
Tridesete godine XX veka obeležila je veštački stvorena glad od strane Staljina, potmognuta lokalnim komunistima, koja je pomorila između pet i sedam miliona Ukrajinaca, i koja je izrazito važna za ukrajinski identitet (slično kao što je Jevrejima bitan holokaust). Žito im je nasilno oduzimano i potom se izvozilo kako bi se punio budžet tvrdom valutom i plaćala industrijalizacija. Zbog toga su Ukrajinci Nemce dočekali kao oslobodioce (iako sam zapad zemlje nije bio pogođen ovom glađu jer je sve do 1939. godine bio deo Poljske). Takvo osećanje naravno nije dugo trajalo, ali kod onih na zapadu je bilo dominantno. Mnogi od njih su bili u SS-u, a među Jevrejima u getoima i logorima rečenica "dolaze Ukrajinci" bila je najgora stvar koja se može čuti.
Nakon rata Ukrajina je ponovo inkorporirana u Sovjetski Savez, sve do 1991. godine kada je ponovo postala nezavisna, ovoga puta bez socijalističkog prefiksa.
ETNIČKA I VERSKA PODELA
Verovatno bi bilo ispravno reći da su temelji ukrajinske posebnosti u odnosu na Ruse udareni tokom litvansko-poljske vlade, ali je prvi sprat kuće sagrađen tokom kozačkog hetmanata.
Nosioci ukrajinskog nacionalizma su na zapadu, među unijatima koji imaju pravoslavne obrede ali priznaju vrhovnu vlast rimskog pape. Ne postoje dakle pravi rimokatolici među Ukrajincima već tzv. grkokatolici koji su podlegli pritiscima Austrijanaca i Poljaka. Među njima treba razlikovati Rusine i daleko brojnije Ukrajince. Ovi potonji kao svoj centar vide Lavov, a u celoj zemlji ih ima oko četiri miliona, odnosno oko osam odsto.
Od ostalog stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima (premda ne i nužno nacionalistima) postoje sledbenici Ukrajinske Pravoslavne Crkve koja je deo Moskovske patrijaršije i koja je ujedno i jedina priznata pravoslavna crkva. Ima ih oko devet miliona. Skoro dvostruko više ima sledbenika kanonski nepriznate Kijevske patrijaršije nastala 1995. godine, kojih je 17 miliona i mahom su u središnjem i zapadnom delu zemlje. Treća pravoslavna crkva je Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva, takođe nepriznata, koja broji oko četiri miliona vernika.
Ipak, kao što možete da vidite, ogromna većina (77.5 odsto) sebe smatra Ukrajincima, ali ne nužno i rusofobima. Procenat onih koji ne vidi suprotnost u ova dva identiteta je međutim teško utvrditi.
Što se tiče onih koji se deklarišu kao Rusi, a ima ih devet miliona (17 odsto), svi su pod Moskovskom patrijaršijom. Na Krimu su Rusi većina, Ukrajinaca ima 25 odsto a muslimanskih Tatara 12.
JEZIČKA PODELA
Iako Ukrajinci čine preko 77 odsto ukupne populacije zemlje, kao maternji jezik ukrajinski navodi 62 odsto, sa najvećom koncentracijom na zapadu i u centralnim krajevima. 35 odsto navodi ruski kao maternji, mahom na istoku i jugu.
Međutim, bez obzira na to, ankete pokazuju da ruski kod kuće priča između 43 i 46 odsto ljudi, što znači da je u ravni sa ukrajinskim. Iako nije službeni jezik, nešto što lideri sa zapada zemlje ne žele da dozvole, ruski je opštezastupljen.
Primera radi, 60 odsto pesama na radio stanicama je na ruskom jeziku, a samo 3,4 odsto na ukrajinskom. Preko 60 odsto štampanih medija je na ruskom, 83 odsto magazina i 87 odsto knjiga, takođe je na ruskom. Samo 28 odsto TV programa je na ukrajinskom jeziku, čak i na državnim kanalima. Najposećeniji internet sajtovi su listom na ruskom. Na ovom jeziku se gotovo isključivo obavlja i poslovna komunikacija.
Što se tiče Kijeva, on je uglavnom podeljen po pola, u smislu da se oba jezika paralelno koriste bez problema.
POLITIČKA I EKONOMSKA PODELA
Na referendumu o nezavisnosti 1991. godine 92,3 odsto ljudi je podržalo otcepljenje od Sovjetskog Saveza. 80 odsto istočne Ukrajine je glasalo za nezavisnost. Čak je i Krim sa 54 odsto glasao za.
Veliko je pitanje kako bi svi oni glasali danas, ali što se tiče unutrašnje politike postoji podela koja prati etničku, versku i jezičku liniju.
Istočno od Dnjepra su uglavnom regioni koji pružaju podršku pro-ruskim strankama, dok su zapadno od te linije oni koji podržavaju suprotni put. Viktor Janukovič je 2010. godine pobedio zahvaljujući glasovima na istoku. Podela je neverovatna i gotovo pravilna, kao što možete da vidite na karti ispod.
Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima
Međutim, varate se ako mislite da je zapad Ukrajine koji se graniči sa Evropskom unijom bogat, a istok koji se naslanja na Rusiju siromašan, pošto je situacija upravo obrnuta. Donski industrijski basen (Donbas), koji je jedan od najvećih na svetu, smešten je na istoku zemlje, a za vreme SSSR-a bio je centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje.
Ukrajina je najveća strogo evropska zemlja, i prva u svetu po količini obradivih oranica visokog kvaliteta (Hitler je nije slučajno video kao novi "životni prostor" na kome će naseliti Nemce). Ima ih više i od Rusije i od Amerike. Uprkos svemu tome, Ukrajinci žive gore nego mi a privatizacija je bila gora čak i od naše.
Za kraj, nije zgoreg reći i da, premda se mi obično hvalimo da smo od velike geostrateške važnosti i na vetrometini, nismo ni približno toliko bitni kao zemlja kojom smo se danas bavili. Ukrajina je srce srca Evroazije.
NA ČIJOJ STE STRANI? Ovde je sve što bi trebalo da znate o Ukrajini (FOTO) | Telegraf - Najnovije vesti
САТ
Autor - Jugmedia
http://jugmedia.rs/wp-content/upload...djordjevic.jpg
Још сам ишао у основну школу, када се мама појавила са две луксузне правоугаоне кутије. За брата и мене, то су вероватно били обични сатови, сатови који показују време. Мама је, са друге стране, крваво радила по неколико послова, не би ли својој деци приуштила по коју лепу ствар.
Можда је хтела само да имамо накит на руци, нашто што ће да „шљашти“, али направила је можда и најбољу куповину у свом животу.Сеико 5 је класика, аутоматик, а опет, нешто најприближније врхунцу људске инжињерије, савршенство за мали новацИзузетно поштујем сваку пару, и сто евра, колико сада кошта петица, не схватам као симболичну суму, ипак, ако би ми пред очима растурили механизам до најситнијих делова, и рекли да их је људска рука направила, и да их склапа на стотине хиљада, вредност сата би ми била много већа од новца који се за њега даје.
Оба су била од нерђајућег челика. Један је био коцкаст са светлоплавим цифером и платинастим бројчаником, док је други имао округло кућиште и цифер бледосиве боје која је вукла на браонкасту, са златним казаљкама, обложени минералним стаклом. Поседовали су и показатеље за дан и датум.
Као старији, имао сам право на први пик, и иако сам био јако млад, и привучен бљештавом бојом коцкица, зрелост ме је одвукла да узмем онај са „пензионерским“ изгледом. Не знам где је братов сат, и да ли га чува, ја сам мој носио, све до скора.
Нажалост, пре неку недељу, од пада, иако стакло није пукло, скинули су се знак петице и оквир око датума. Механизам још увек ради, али се казаљке каче за отпале делове. Поправка ће бити најмањи проблем, комшија и један од најбољих пријатеља је сајџија.
Нешто друго сам имао на уму.
За неку годину, мој сат, напуниће тридесет банки. Није очуван као нов, носи ожиљке живота мога, и понеку тучу, баскет, фудбал, пијанке. Мислим да га средим и пензионишем. Већ ме је уткао, има ме, заслужио је одмор и повремену смотру.
За сваки дан, мораћу да пронађем нову играчку. Боље рећи друга, јер, иако нисам колекционар, нити врхунски познавалац сатова и хронологије, знам подоста, и знам да следећи мерач времена, као и претходни, неће имати кварц. Имаће душу.
Сат поред мерења времена има и компликације. За мене је, док нисам спознао израз за друге корисне функције, компликација била јако негативна ствар. Нешто што би требало избегавати.
Компликације на сату су они мали кружићи који могу бити штоперице, прикази месечевих мена, вечити календар…
Да дочарам и додам једну компликацију овом тексту.
Поред Спилберга, један од омиљених редитеља ми је и Скорсезе. Пре него што сам почео да пишем о сату, одмах сам се сетио његовог филма Хуго. Изузетно, изузетно емотивно јак филм.
Скорсезе је помоћу њега хтео да да омаж почецима снимања, како је све настало, oмаж биоскопу и филму. Ипак, стицајем околности, прича је била толико јака да је основну идеју збацила у страну.
Мали дечак, Хуго, сироче, од оца, који је на железничкој станици био радник на одржавању сатова, једино што му је остало од њега, био је механизам, робот.. Сличан, управо сату. Нажалост, иако је знао да га састави, фалио му је део за навијање. Одрастајући на перонима, навијајући сатове, упорно је трагао за кључем.Временом, научио сам да ценим радЖелезничка станица у потпуности осликала данашње животно окружење; а Хуго, мали дечак, прави представник обичног човека, пропаћеног, урабљеног и ишибаног, човека који и поред тога није изгубио осећај за оне око себе, чак ни за оне који га одгурују, а није изгубио ни осећај за културу, за наслеђе.
Хуго, фантастичан ванвременски јунак.
Дакле, компликације могу бити јако корисне, али само ако су ми заиста потребне. Мени сат треба да има казаљке, бројеве, по могућству римске и датум. Све друго превазилази ми дневне потребе.
Гледајући данашње тржиште сатова, могу рећи да су сатови као и људи. Прилагодили су се новом времену. Униформисали, постали издржљивији, штедљивији, прецизнији, ефикаснији, а још су и појефтинили. Све што захтевају је да им на неколико година променим батерију и радиће свој посао док не цркну.
Шта бих још хтео поред тога? Ништа нарочито, само да када га принесем близу главе, чујем откуцаје срца, а такав, такав већ тражи више времена, скупљи је, тражи да се одржава, а зна и да погреши, закасни. Шта ће ми који ђаво тако нешто!?
Када сам добио свој први, и једини ручни сат, нисам у њему видео више од украса. Временом, научио сам да ценим рад. Прво, своје мајке, па и оних мајстора који су га направили. Касније, са новим сазнањима, још сам више ценио рад оних који су механизам сата изумели.
Мајка је сатом унела одређену револуцију у мом животу, међутим…
Много више од аутоматских сатова, новина, књига, грамофона, много више од турске кафе, видео касета, боросана, много више од лимара, казанџија, кујунција, много више -биће важније какав ћу учитељ бити ја.
Хоћу ли своју децу научити да поштују туђи рад и туђе време. Хоће ли док им се по рукама врте разне справице, моћи да схвате да то неко прави, ради, хоће ли моћи да цене?
Ако до њих не допрем, ако схвате све касно као и ја, какав ћу сат купити, биће обичан популизам!
Odličan tekst! Ovde se može svako pronaći. Hvala Srđane za postavljeno.
Хвала... по ко зна који пут.
Арно Гујон одвео децу из српских енклава на КиМ на море (ФОТО) | Друштво | Novosti.rs
https://uploads.tapatalk-cdn.com/201...dbb13bdf27.pngnije bas novinski članak al je interesantna cinjenica
Prilog 139811
Ovaj decak tuznog izraza lica je sestogodisnji Tedi iz Arizone.Od 32 drugara iz skole pozvana na proslavu njegovog 6-og rodjendana niko nije dosao.Novinari ABC15 iz Arizone postavili su ovu sliku na sluzbenom Fejsbuku.Pocele su da stizu reci utehe,cestike i pokloni Iz cele Amerike.Mozda najdirljivija i najlepsa stigla je od kosarkaskog kluba "Finiks sana"za utakmicu protiv LA Lejkersa."Sta mislis da proslavimo s hiljadama ljudi kod nas?Karte su tvoje Tedi cujemo se uskoro".
Stara mesta: pet beogradskih časovničara
Tragajući za starim majstorima upoznali smo niz neposrednih i izvrsnih zanatlija širom Beograda, ali se i suočili sa činjenicom da je deo njih zbog restitucije nepovratno napustio lokale u kojima se odigravao vredan višedecenijski rad.
Autor: Maša Seničić Fotograf: Nemanja Knežević
Odabir samo nekoliko starih mesta za predstavljanje nije nikada jednostavan zadatak, niti je pri ovom izboru moguće biti sasvim objektivan; jedan tekst, dakle, nipošto nije konačan ili sveobuhvatan, ali njegova dužnost leži u tome da ponudi raznovrsnost. Majstori sa kojima smo razgovarali nalaze se u različitim, udaljenim delovima grada, a njihove jedinstvene priče formiraju sliku o nekom drugom Beogradu, onom u koji najčešće zalazimo vođeni nuždom za tačnim vremenom. Mnogobrojne lokalne televizijske stanice i novine radile su reportaže o časovničarima, prevashodno sa romantičnom željom da svojim čitaocima približe nekadašnji duh grada. Polazeći više od potrebe da se istraži savremeni status jednog zanata nego od melahnoličnih pitanja o njegovom naslućenom propadanju, prošetali smo Beogradom, te posetili neke od starosedeoca i njihovih naslednika.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg
MAKENZIJEVA
Radnje nema. Voskar se u toku godine preselio u Kosovsku ulicu, obućar je i dalje tu, ali izostaje izlog sa mesinganim postoljem na kojem se nalazilo nekoliko pažljivo posloženih satova. Vraćam se, proveravam: da, tu su sada samo dva lokala koji prodaju gotovo identičan asortiman keramičkih proizvoda. Časovničar više ne postoji. U poprečnoj, Mutapovoj ulici, između bureka kod Čede i odavno zatvorene krojačke radnje, nalazi se i jedina preostala sodadžijska radnja u Beogradu, stara 70 godina. Razgovaram sa gospođom koja je vodi, o zanimljivim mestima koja se nalaze oko Kalenić pijace, kada mi usput napomene kako je časovničar Vojislav Petrović zbog restitucije morao da napusti svoj lokal. Seća se da je to bio jedan od lepših izloga u komšiluku, a beskonačne keramičke posude koje su ga zamenile su joj izlišne i neukusne. Priznaje, međutim, da i nju čeka ovakva budućnost u borbi oko prostora za rad: sve beogradske zanatlije se nalaze u sličnom problemu jer se njihov povlašćen položaj – koji im je država pre mnogo godina omogućila sa dobrim razlogom – postepeno sasvim gubi. Kako smo naknadno saznali, gospodin Petrović se preselio u Merkator, ali ga tamo nismo našli.
CETINJSKA
Časovničar Zujović u Takovskoj je na pauzi za ručak u sred svog podeljenog ranog vremena, te se sa njim nažalost mimoilazimo. Nešto niže, u Cetinjskoj 12a, iznad rupe u zidu stoji natpis prema kojem zaključujemo da će se ovde ubrzo otvoriti podrum vina. Komšinica iz susedne, veoma simpatične pekare, obaveštava nas kako časovničar Pavić još od juna nije više ovde. Restitucija. Budući da se preselio nedaleko, u Ulicu 29. novembra, posećujemo ga u juvelirskoj radnji sa čijim vlasnikom sada deli prostor. Petar Pavić je veoma tih i miran, mlad čovek, čiji izgled i ponašanje ne podražavaju vodeće stereotipe o sajdžijama. Radnja u kojoj je do nedavno radio bila je pod zakupom njegove porodice oko 60 godina, ali je zbog kirije koju su nametnuli novi vlasnici Pavić morao da pronađe novo mesto za rad.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg
Uključen je radio, a sa njega ide klasična muzika. Petar priznaje da nije postao časovničar zbog svoje želje, već iz nužde, jer je trebalo pomoći majci i radnji koja se našla u problemu. Časovničarski zanat je porodična tradicija, a kako Petar nažalost nije imao prilike da sa ocem provede dovoljno vremena za njegovo izučavanje, svemu ga je naučila majka Svetlana. Ona se specijalizovala za zidne satove i danas radi takođe u Beogradu, a odnedavno ima radnjicu u Čumićevom sokačetu. Petar je zapravo studirao sociologiju, ali na ovom fakultetu nikada nije diplomirao; tvrdi da je to zato što je kao sajdžija pronašao nešto u šta mu je zanimljivije da gleda nego u ekran računara. Premda se više ne nalazi u svojoj radnji, oko Petra je i dalje alat koji koristi od samog početka, oko dvadesetak delova osnovne opreme starije od njega. Kako kaže, ne koristi ih iz nostalgičnih razloga, već zato što je taj čelik neuporedivo kvalitetniji od ovog današnjeg.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpgČasovničar Pavić veruje da svaki sajdžija ima nešto u čemu posebno uživa, a kako kolega ima manje nego posla, oni ponekad popravku satova prosleđuju jedni drugima i u tom smislu nisu konkurencija. Veoma važna časovničarska etika ogleda se u poslovima koji se prihvataju, kao i u onima koji se odbijaju! Što se Pavića tiče, on bira da primi pola starih i pola novih satova, a ne pristaje samo na ono što bi mušteriju navelo na neprijatno i dugo čekanje. Poslednje pitanje koje smo mu postavili bilo je lično koliko i profesionalno – da li neko okružen otkucajima neprestano mora biti okružen i mislima o vremenu. Nakon što nas je zamolio da isključimo diktafon, odgovorio je kako su za njega satovi igračke, a da vreme mora biti nešto veće, subjektivno, neodredivo, te možda upravo zbog toga Petar Pavić nikada ne nosi ručni sat. Zainteresovan za druge majstore koje nameravamo da posetimo, časovničar nam je dao broj telefona Milutina Đinića, upozorivši nas da ne insistiramo na poseti ukoliko shvatimo da je trenutak pogrešan. Nedugo potom, čuli smo da je gospodin iz Svetogorske ulice preminuo od teške bolesti, a njegova radnja uskoro će biti prazna.
SAVSKA
Majstor Velkovski Dragoslav nije unutra u trenutku kada ulazimo, pa shvatamo da smo ga prekinuli u razgovoru sa prijateljima iz mehaničarske radnje koja se nalazi odmah do njegove. Izvinjavamo se, ali gospodin Velkovski već je iza pulta i daje nam osnovne informacije: radnju je osnovao njegov otac koji je sredinom 50-ih došao iz Skopja, a od 1964. godine se ona nalazi gde i sada, u Savskoj br. 7. Dragoslav je završio Višu ekonomsku školu ne znajući da će postati sajdžija, a njegova nesvakidašnja prošlost vidljiva je kroz staklena vratanca vitrine u kojoj stoje fotografije; naime, bavio se profesionalno fudbalom i igrao u drugoj ligi, između ostalog za Sutjesku iz Nikšića. Nakon svega toga, usavršio je časovničarski zanat u mašinskom centru «Prvi maj» 1983. godine.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpgU njegovoj časovničarskoj radnji, čiji je drveni enterijer sasvim očuvan, nalazi se veliki broj kaiševa i satova različitih proizvođača, ali i jedan mali ispravni ventilator, star gotovo koliko i sama radnja; na njega nam je posebno skrenuta pažnja. Lokal, razume se, ne pripada sajdžiji, ali posla ima dovoljno da se uvek bude makar na pozitivnoj nuli. Restituciju ne pominjemo jer gospodin Dragoslav ne zna ko će ga naslediti i šta će se dogoditi u bliskoj budućnosti, ali otkriva da postoje još dva brata Velkovski, takođe časovničari: jedan radi na Dušanovcu, drugi u Batajnici.
Dok odlazimo, majstor se vraća hladnom pivu i svojim prijateljima, a ovaj gotovo staromodni prizor zaista prirodno pripada okolini Železničke stanice u kojoj i dalje opstaju razni zanatski lokali. Na početku Sarajevske ulice, Milešević Momir isto tako radi kao časovničar, ali na njegovim vratima zatičemo natpis da će se brzo vratiti. Iako sada nismo uspeli da ga sretnemo, jedan mehanički sat me je već nekoliko puta naterao da prođem ovuda, a majstor Milešević upozorio me je da ga stalno nosim i gledam na njega: to je jedini siguran način da sat poživi.
VENIZELOSOVA
Produžavamo ka časovničaru Dušku Dragašu, koji se nalazi u broju 22, Venizelosova ulica, vrata do jorgandžije. O istorijatu mesta u kom se nalazimo ima da nam kaže samo najosnovnije, bez ulepšavanja, a to je da je 1956. godine, njegov otac otvorio ovu samostalnu časovničarsku radnju u kojoj je radio do 1968, kada je preminuo. Otac se školovao u «Insi», tačnije, tamo je polagao majstorski ispit, a Duško je najviše naučio radeći kod tatinog ujaka, Dušana Varde, koji je imao radnju u Prizrenskoj ulici. Nakon očeve smrti, iako mašinac, Duško je 1970. godine iz praktičnih razloga preuzeo radnju na sebe i od tada u njoj provodi svaki dan, puno radno vreme, bez obzira na to što je već nekoliko godina u penziji.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpgŠto se tiče samog časovničarskog zanata, majstor Dragaš smatra da je to posao kao i svaki drugi, a uzbudljiv postane samo ukoliko se nešto slomi ili se sitan deo zagubi; za skupocene satove – čije bi izučavanje možda predstavljalo izazov – fabrike daju dugogodišnju garanciju. Iza majstorovih leđa, pažljivo poređane, nalaze se mašine za otvaranje i zatvaranje satova, kao i mašina za regulisanje, kako kaže, takozvani kardiogram za satove. Gospodin Dragaš ga uključuje, pri čemu se priseća kako je u trenutku kada je kupio ovu mašinu radio dva meseca samo da bi je otplatio. Vibrograf pravi male tragove na papiru, pokazujući kako prikačeni mehanizam radi; majstor šteluje sat dok crta ne postane ravna. Nakon toga, gospodin Dragaš rasklapa drugi sat i njegove delove strpljivo spušta u korpicu, koja zatim ide u kiselinu. Kompletno čišćenje traje ukupno oko trideset minuta, a sastoji se od nekoliko pojedinačnih procesa nakon kojih se delovi suše. Alat koji se takođe nalazi u radnji, a više se ne koristi, jesu mašine za promenu osovina, predivno upakovane u specijalno napravljene drvene kutije. Sada, kada satove uglavnom pokreće elektronika, menjaju se samo baterije ili se prosto stavljaju potpuno novi mehanizmi. Popravka je postala prilično jednolična.
Dva ogromna sata, koji izledaju više kao delovi nameštaja nego kao podsetnici na vreme, pripadaju gospodinu Dragašu i predstavljaju nasledstvo od oca, a časovničar nas upoznaje sa činjenicom da je nekada proizvodnja sličnih satova bila više nego uobičajena, i to kao integralnih delova spavaćih soba ili kuhinja. Nakon četrdesetak minuta provedenih u radnji, majstor nas kroz smeh pita šta ćemo sada sa tolikim fotografijama, te otvara kredenac da nam pokaže nekoliko napravljenih u istoj ovoj radnji, od kojih je jedna završila i u britanskim novinama. Kada konačno zaključi da nema šta više da nam kaže, on nastavlja sa svojim poslom, pa zajedno komentarišemo kako je zanimljivo što je pult od stakla, tako da mušterije mogu da vide šta časovničar radi. Ovo se čini kao još jedna zaostavština nekog prošlog vremena: transparentnost i nedostatak mistifikacije u radu.
GOSPODSKA
Snimak iz radnje na diktafonu beleži 48 minuta, premda makar 10 mora biti samo zvuk brojnih satova koji različito svedoče o prolaznosti u sobi prekrivenoj lamperijom. Majstor Srboljub Jović je izuzetno ljubazan, ali dok iza drvenog pulta gleda u svoje šake i mehanizam između njih, jasno je da je daleko zainteresovaniji za časovnike nego za posetioce. Motiv golubova koji se pojavljuje u radnji otkriva njegovu drugu strast, pored ove očigledne, u kojoj je gospodin Jović našao svoje zvanje. Radnju u Gospodskoj ulici nasledio je davnih šezdesetih od Miodraga Kostića, iako ona beleži postojanje još iz 19. veka, a Jovićeva ćerka Gordana sada nastavlja posao u kom joj ponekad ne veruju da je majstor jer je žena. Kada malo bolje razmisli, zna za samo još dve žene koje su časovničari u Beogradu, a jedina koju zapravo poznaje živi i radi u Brusu. Srboljub je već 16 godina u penziji, ali i dalje joj pravi društvo, a Gordana koja je po struci optičar sada vodi radnju. Gordanina majka takođe je radila sa satovima, na traci u čuvenoj fabrici «Insa», čija se proizvodnja nalazila u neposrednoj blizini njihove radnje.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpgNakon što je tokom 90-ih lokal u kom se nalazi kratko bio na prodaju, zemunska časovničarska radnja je u procesu restitucije dospela u nezavidnu poziciju čak i bez živih naslednika – prostor je pripao gradu, koji je neočekivano podigao kirije na dupli iznos. Na sreću, Jovići i dalje imaju dovoljno posla, a svi njihovi zidovi prekriveni su satovima od kojih su neki i zaboravljeni, nikada pokupljeni sa popravke: papirići koji upućuju na vlasnike poprimili su žućkastu boju i vire ispod prašine. Osim gomile alata, raštrkanog tako da se Gordani nalazi na dohvat ruke, tu su i mašine: vibrograf, za regulativu satova, kao i nekoliko manjih predmeta čija je izložbena vrednost verovatno postala veća od upotrebne.
Dok razgovaramo, razgledamo biljke, nalepnice i razna alkoholna pića dobijena na poklon, a u radnju ulazi supruga kineskog ambasadora koja lično donosi pozivnicu za proslavu 67 godina od osnivanja Narodne republike Kine. Gordana objašnjava da su oni vremenom postali kućni prijatelji, te da je sve počelo od toga što je kineski ambasador došao kod njih u radnju da šegrtuje. Prihvatila ga je, kao što bi i bilo kog drugog učenika, jer misli da je praktičan rad jedini način da se o ovom zanatu nešto nauči. Kao strastveni ljubitelj satova, Gordana poseduje jedan ručni koji nikada ga ne skida, ali priznaje da joj otkucavanje zidnog sata u kućnoj tišini često biva nepodnošljivo. U radnji, međutim, i ne primećuje preko stotinu istovremenih sekundara.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg
Što iz stvarne potrebe, što iz nekog prećutnog zajedništva, čini se da se svi beogradski časovničari poznaju i među sobom poštuju već decenijama. Postoji neka živa i drugačija mapa grada koja ih sve povezuje, zajedno sa majstorima koji izrađuju staklo, dobavljačima opreme i onima koji trguju neophodnim delovima. Obrazovni centar «Prvi maj» u kom se nekada pohađao časovničarski zanat danas ne postoji, a za ovakvu nastavnu jedinicu ni na drugim mestima više nema dovoljno zainteresovanih. Osim mahom teorijskog kursa na Narodnom univerzitetu «Božidar Adžija», u Srbiji nema nikakvog relativno institucionalizovanog načina da se postane sajdžija, dok u inostranstvu postoje škole u Švajcarskoj i Nemačkoj. Ovaj zanat se, kako tvrde majstori, ipak ispravno može naučiti samo posmatranjem, pokušavanjem i radom, a nijedna knjiga ne vredi dok se sami ne suočite sa satovima: zidnim, stonim, šahovskim, ručnim. Svi časovničari koji su nas ugostili u svojim radnim prostorima primaju na šegrtovanje, te ostaje nada da će biti onih koji će samoinicijativno želeti da usavršavaju znanje o ovim naprednim mehanizmima – bilo da su ambasadori ili radoznali srednjoškolci. Sve to, naravno, ukoliko sprovođenje restitucije ne ostavi pustoš iza nekolicine preostalih beogradskih samostalnih časovničarskih radnji.
https://www.beforeafter.rs/wp-conten...r-1260x840.jpg
Izvor: https://www.beforeafter.rs/grad/star...h-casovnicara/
Hvala na takstu!!!
Odlican text
Poslato sa RNE-L21 uz pomoć Tapatoka
Тајна београдског базена
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/plivaci-u
Kad već tekst govori o bazenima i kupanju, evo nekih sitnica koje mogu biti zanimljive:
- Pored auto-puta kod Studentskog grada, u ravni sa zgradom Genexa, nekada je bio bazen na otvorenom. Koliko mi je poznato, zatrpan je krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih, a tu se sada nalaze stambene zgrade i relativno mala livada.
- Nekada je jedno od najpoznatijih beogradskih kupalušta bilo na Ušću, otprilike od picerije Asterix ka Brankovom mostu, ali je zatvoreno iz bezbednosnih razloga i zbog zagađenja. Danas se duž kupališta nalazi kej sa splavovima. Plaža se nekada zvala Nica, a evo jedne njene slike sa interneta:
https://scontent-sof1-1.xx.fbcdn.net...a1&oe=5CFDAD36
- Deo gde se danas nalaze opština Novi Beograd, Savezno izvršno veće, Novi merkator i blok 30 nekada je bio močvara i tu se moglo pecati i kupati, a evo i jedne fotografije iz perioda kada je građena zgrada SIV-a:
Prilog 140949
- Žitelji onoga što je danas Novi Beograd nekada su se kupali i u kanalu Galovica, koji i danas postoji. Fotografija je napravljena telefonom pre više godina pa zato nije kvalitetna:
Prilog 140950
- Stanovnici današnje Bežanijske kose možda nisu mogli da se kupaju baš u reci, ali su mogli da se kupaju u vinu. Savremeno naselje koje se proteže otprilike između Studetnskog grada, Sportskog centra 11. april, auto-puta i Tempa bilo je pod njivama i vinogradima. Vinogradi su se prostirali do Zemuna, otprilike do fabrike Navip, koja je pre 2. svetskog rata bila vinarija. Deo prema blokovima se zvao Donje polje ili Bežanijske širine, a tu je bilo bara za kupanje i ribolov. Danas se tu nalaze novobeogradski blokovi.
- I Sava i Dunav su donekle izmenili tok, a mnogi koji šetaju duž Zemunskog keja pogrešno misle da šetaju uz Dunav. Oni zapravo šetaju uz Duanvac, rukavac Dunava, koji teče između Velikog ratnog ostrva i banatskog dela Beograda.
Nemam ništa lepo da kažem u vezi članka, i kako se čini surove realnosti, pa ću se suzdržati. Ceo članak govori gde se stiglo sa čuvenom reformom obrazovanja. U ovom slučaju sa reformom srpskog jezika.
Zadnjih skoro 20 godina slušam o toj čuvenoj reformi. Kako ko dođe na vlast reformiše obrazovanje, sve veliki reformatori. Za 20 godina reformisali bi svemirski program. Na kraju jedan od rezultata "reforme" obrazovanja je taj da deca na času srpskog jezika uče upotrebu emotikona da ne kažem smajlija.
Citat iz članka:
- Komunikacija ne može biti štetna. To što neko ne radi po pravilima na koje smo mi navikli, ne znači da nije u pravu - kaže Svetlana Medar. - Jezik je živa materija koja teži ekonomiji i takvu prirodu jezika ne treba zanemariti. Ideja je da se deca opismene i da koriste emotikone, to jest da znaju da ih koriste na pravi način. Kultura, kao i način života su se promenili poslednjih decenija, a jezik mora to da prati.
Komunikacija je verovatno i urlanje, mogli su i to uvesti.
"Ideja je da se deca opismene i da koriste emotikone..." - opismeniti decu tako što će smanjiti broj lektira a uvesti upotrebu smajlija. Da nije žalosno bilo bi smešno.
Verovatno nije dosta onih koji ne znaju da slože prosto proširenu rečenicu, pišu dali i neznam (spojeno), kažu eno su, i sa sve, pa hajde sada i smajlije da izučavamo. To je nauka.
Nisam učio smajlije, čitao sam lektire, deo Gorskog vijenca i danas znam napamet, nisu me reformisali. Izgleda da su me nastavnici i profesori školovali po nekom zastarelom, nazadnom sistemu koji je po svemu sudeći toliko nazadan da ni posle 20 godina na uspevaju da ga reformišu.
Jesam li napisao da ću se suzdržati komentara? E pa nisam.
Za kraj da ubacim jedan smajli, nisam ih izučavao u školi ali ovaj je više nego odgovarajući.Prilog 141074
A evo ga i članak:
Đaci uče smajlije, dok je lektire sve manje | Društvo | Novosti.rs
Joj, gde nađe ovo? O celoj priči bih mogao da napišem deset strana, ali nažalost, situacija je mnogo kompleksnija. Ukoliko počnemo od samih emotikona, paradoks je da se u nastavu uvodi nešto što učenici znaju bolje od nastavnika. Nesrećni nastavnik će objasniti za šta se koriste emotikoni kao što su :lol:, :congrats:ili:nono:, ali verujem da će neko predavati da npr. :beer: promoviše alkoholizam. I lično koristim ovaj emotikon na ovom forumu, ali što se tiče moje konzumacije tečnosti, ukoliko izuzmemo vodu, u poslednjih desetak dana se svodi na čajeve, jednu ili dve tople čokolade i šejk sa šumskim voćem (ima na poslu, hvala vlasniku kafića). O mnogim drugim emotikonoma ne bih ni trošio reči.Citat:
skydrummer kaže:
With all due respect (tradicionalni izraz koji se koristi u Šumadiji), uneo bih ispravku za konstataciju da se reforme dešavaju kako ko dobije vlast,jer reforme zapravo ne radi ministar član stranke XY, već jedna te ista ekipa raznoraznih savetnika. Svakom ministru je ta ekipa dobra jer se može pohvalti da je nešto izmenio, oni sami opravdavaju svoje bitisanje, i svima dobro. Pomenuta ekipa naprosto pročita na internetu šta je cool, turbo, mega i slično, napiše da se ovako ili onako radi „u Šveckoj”, u EU (teška laž, jer i u mnogim državama iste te EU postoje varijacije u pristupima obrazovanju, školama i sl.), pa od nečega što su videli na studijskom boravku fokusiranom na šoping ili pročitali na internetu uspevaju da naprave cirkus koji uništava ionako srozano obrazovanje. Bilo da govorimo u univerzitetskom obrazovanju, koje mi je poznato iz prve ruke, bilo o prethodnom, situacija se svodi na sledeće: prepiše se neka generalno dobra ideja, ali se u praksi katastrofalno primeni. Nadam se da nije problem da napravim paralelu sa univerzitetskim obrazovanjem, ali evo na šta se svodi: jedan formalno isti program za školovanje postoji i kod nas i u Gracu, gde sam imao prilike da boravim. U Gracu se na isti program može upisati bukvalno svako i godišnje upišu npr. 120 studenata, a program završi petoro, pa se diplomci bukvalno mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Ako bi kod nas isti broj ljudi završio isti program nastao bi zemljotres, jer onda bi ili profesori bili proglašeni za ljudoždere, ili bi program bio proglašen neadekvatnim. S druge strane, nisam čuo da se iko buni što npr. pilotsku školu neće završiti onaj koji ne ispunjava uslove jer je poznato da je nesposobnjaković za komandama nečega što leti brzinom od 800-900 km/h na 10.000 metara recept za katastrofu. Naravno, kod nas postoji problem malih bogova za katedrom, ali i to se može iskoreniti ako ima volje.
Da se vratim na temu - iako je sasvim tačno da se obim lektire smanjuje, problem je što se ni na koji način ne razvija pismenost. Kada kažem pismenost, ne mislim samo na to da su neznam, ne ću ili rećiću neispravni, već da mnogi naprosto ne umeju da sroče ni najjednostavniju informaciju koju treba staviti na papir/internet. Razumem da je većina pisanih sadržaja sa kojima smo u dodiru nepismeno sročena, tj. ono što se može pročitati na društvenim mrežama, ali nikome nije zabranjeno ni da čita pismeno sročene tekstove.
Ako se vratimo na književnost, ni svi sagovornici u članku ne shvataju suštinu. Osnovni problem kod razvijanja književnog tumačenja jeste na tome što se insistira na unapred datom mišljenju, a ne na argumentaciji, ili na kvazi-književnim temama koje završavaju praznorečjem ili lupetanjem. Evo i primera: verujem da je 99% članova foruma imalo teme kao što su npr. „Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”, „Proleće u mom mestu” i slično. S druge strane, ne verujem da je iko ko se ovde školovao imao temu kao npr. „Pušenje bi trebalo potpuno zabraniti” ili „Odelo ne čini čoveka - za i protiv”. Teme koje sam naveo su primer onoga što se na engleskom naziva argumentative essay, a svodi se na to da učenik treba da napiše sastav u kome daje argumente u korist neke tvrdnje, opovrgava je ili naprosto upoređuje argumente za i protiv. Ovo je veoma bitno za svakodnevne odluke, kao npr. da li kupiti proizvod X ili Y (ne bih o nama kao ljubiteljima satova, jer satitis je boles' :D), da li postupiti ovako ili onako i slično.
Drugi problem koji nisu ni dotakli jeste tumačenje književnog dela prema datim smernicama, što je sumanuto sa stanovišta nauke o književnosti. U tumačenju književnih dela postoji mnoštvo pravaca, ali poenta je u sledećem - svako književno delo se može gledati sa više aspekata. Evo nekih tema koje su uobičajene u anglosaksonskom svetu: „Da li je Šekspir plagijator?”, „Može li se reći da je Šekspir bio fašista kada je gradio Šajlokov lik?” (glavni lik 'Mletačkog trgovca') ili „Rasizam u romanu 'Tom Sojer'” (upotreba reči nigger kada se govori o crncima, koja je danas uvredljiva otprilike kao kada bismo rekli 'prljava ciganštura'). Baš bih voleo da vidim teme tipa „Mitomanija i nekrofilija u pesmama kosovskog ciklusa” ili „Naivnost srpskog romantizma", mada mi se čini da se to neće baš uskoro desiti.
Sledeći problem kod nastave književnosti jeste i nepoznavanje savremene književnosti, koja se u glavama autora programa završava pre nekoliko decenija, kao i nedovoljan broj izbornih dela i alternative u čitanju lektire. Ovo poslednje znači da bi u slučaju mnogih pisaca trebalo učeniku prućiti izbor da li da pročita delo A ili B. Npr. ako se rade Šekspirove komedije, učenik bi mogao da bira između Bogojavljenske noći ili Veselih žena vindzorskih i slično.
Konačno, obrada književnosti se često svodi na prepričavanje i oduzima vreme nastavi jezika. Ukoliko ste pročitali neku knjigu prepričanu na internetu možete dobiti peticu bez problema, ali nećete moći da uradite temu koja se bavi pitanjem kao npr. da li je junak X postupio pravilno ili da li je karakterizacija likova u delu Y crno-bela, tj. da li su likovi čisti pozitivci ili negativci.
Simpromatično je da neko ko predaje srpski i danas je pred penzijom i nije morao da pročita baš mnogo dela i da se sa tada naučenim gradivom bez po muke može dočekati penzija bez neke dokvalifikacije iako su od tada napisana brda knjiga. Čak i ova „koleginica” koja na kraju članka lupeta o komunikaciji očigledno samo ponavlja reformatorske parole. Sasvim je tačno da jezik teži ekonomičnosti (ona je rekla 'ekonomiji', ali da ne ulazim i u to), ali to se rešava malo drugačije i na drugom nivou. Neka se zapita zbog čega mnogi naši tekstovi sadrže gomilu bespotrebnih fraza koje ništa ne znače. Ako neko hoće svakodnevni primer iz medija, evo ga: Pripadnici/Službenici Ministarstva unutrašnjih poslova lišili su slobode XY. U prevodu - policija je uhapsila XY. Možda prva verzija rečenice može da stoji u nekom njihovom izveštaju, ali običan novinski članak bi svakako mogao da bude jednostavniji.
Nešo, u potpunosti se slažem sa tvojim razmišljanjem. Ali dodao bih da problem sa obrazovanjem nije samo naš, već je slična situacija i u drugim zemljama, čak i onim mnogo razvijenijim i bogatijim od naše. Srozavanje nivoa obrazovanja traje već dosta dugo, decenijama. Upravo spremam jedan tekst na sličnu temu pod radnim naslovom: "Gde je iščezlo naše znanje ili kako smo postali glupi?", koji je nije namenjen našem forumu i mislim da je tema veoma kompleksna.
Evo i jedne prikladne sličice, za koju smatram da nije daleko od istine
Prilog 141080
O ovome bi se stvarno imalo mnogo šta reći na mnogo nivoa.
A mene ,eto, mrzi ;)
Evo samo jedan primer iz života -
Moja supruga predaje engleski jezik osnovcima i srednjoškolcima.
Njen najveći profesionalni izazov se sastoji u sledećem-Kako naučiti strani jezik nekoga ko ne poznaje ni maternji?
Ogroman broj dece između 4. i 8. razreda (uz veliki broj srednjoškolaca) ne ume smisleno da prepriča (na srpskom) najprostije stvari. Recimo-kako je proveo dan.
Poznavanje naše gramatike da ne pominjem.
Shvatanje pročitanog novinskog članka je nepojmljiv uspeh.
Izvlačenje vlastitog zaključka iz više datih informacija- to im izaziva bol.To ne umeju. Niko ih nije ni učio tome.
Reformu školstv sprovodi država i školstvo je UVEK i svuda onakvo kakvo to država želi.
Nije u pitanju da oni koji reformišu školstvo ne znaju kako bi to trebalo.Znaju.
Ali im ne odgovara.
Svaka država na svetu sistematski uzgaja jedan veći broj nepismenih debila jer su oni najpodložniji uticaju lokalne propagande.
Bez obzira da li im se sugeriše da prebace petogodišnji plan , da idu u rat, da mrze komšije ili da im je nikada bolje.
Oni će sve da poslušaju i u sve će da poveruju.
Kažem svaka država to radi-u određenoj meri.
Ovde preteraše.
Neka svako vaspitava i spasava svoju decu kako zna i ume.
Država uvek gleda svoje interese.
Interesi države nisu nužno i interesi naše dece.
Piksi, potpuno si u pravu, a tekst bih voleo da pročitam kada bude objavljen. Ako mogu da zamolim, pošalji link ili izdanje kada bude gotov (može na PP, naravno), a i sam sam radio neko slično istraživanje, mada je bilo ograničeno na nastavu engleskog. Taj rad sam predao i čekam da se objavi zbornik.
Ako mogu da dodam, čuo sam od kolega iz Skandinavije da na mnogim fakultetima već imaju kurseve koji su zamišljeni da popune rupe u znanju iz srednje škole, a od onih iz Holandije da planiraju (ili su već uveli) da se školska godina deli na neka tromesečja, što će tek da napravi cirkus. Pravo da kažem, ne znam zašto evropskim obrazovanjem upravljaju kreteni, a bojim se da će se celom kontinentu to kroz koju deceniju obiti o glavu. Nemački univerziteti su generalno ozbiljniji, a valjalo bi da postanu uzor za mnoge druge zemlje.
Da se ja pitam, preuzeo bih mnoga rešenja iz Japana ili Koreje. I jedni i drugi su do juče živeli od šake pirinča i nisu imali ništa, Japanci maltene sede jedan drugom na glavi, ali imaju tehnologiju koju će i veliki deo Evrope videti za deset godina. Kao i mnoge firme iz Koreje, Hyundai do juče nije znao da napravi ni bicikl, a danas beleži rast prodaje automobila, dok ko zna koliko ljudi koristi Samsungove uređeje.
Eto, neki valjano obrazovani imaju Toyotu, Mitubishi, Samsung, Hondu, Suzuki, Hyundai, Nissan i slično, a nekima se privreda svodi na pekare i kladionice, mada je to već druga priča...
Samo da dodam komentar na ono što je koleginica već primetila - najteža pitanja koje postavljam na testovima glase ovako: objasnite svojim rečima šta znači X, navedite šta ne valja u definiciji Y (definiciju često i stavim), navedite primere za pojavu Z, ali ne one iz udžbeinka ili sa predavanja. Kada dam takva pitanja, ne moram ni da gledam da li će neko prepisivati i bukvalno mogu da izađem i pijem kafu.Citat:
VLADAN P kaže:
Леп гест државе. Требало је и раније...
Слава хероју.
У ЧАСТ ИКАРА ИЗ ПОДГОРИНЕ: Лик пилота Миленка Павловића на поштанској марки | Репортаже | Novosti.rs
Гест какав се у рату тешко среће.
Олга Николић Куновчић: Како је мој стриц спречио пад Београда | Београд | Novosti.rs
Мало сажетије:
ЗБОГ ОВОГА НАМ СЕ ДИВЕ: Дирљиво писмо српских официра послато ћерци погинулог аустроугарског војника - Царса
Један од највећих, како у рату тако и у миру.
Степу красиле генијалност и скромност | Репортаже | Novosti.rs
Čestitam Nole!!! :congrats:
https://i.postimg.cc/WzB4MWys/novak-1.jpg
http://rs.n1info.com/Kolumne/Boris-D...lkenburgu.html
Dežulović objasnio... Nema šta da se doda ili oduzme.
Sent from my BBD100-1 using Tapatalk
Voleo bih da saznam koliko će dobiti u Londonu.
https://www.slobodnaevropa.org/a/met.../30235987.html
Послато са SM-A605FN помоћу Тапатока
