Čestitke Haifisch, uživaj u satu!:congrats:
Printable View
Čestitke Haifisch, uživaj u satu!:congrats:
Sve te kapiram, ja ponekad uhvatim sebe da ne udjem na forum po nekoliko dana od mora obaveza, a opet i ne mogu da ispratim da upijem dovoljno znanja iako su informacije dostupne na svakom koraku. Prezautost uzima maha voleo bih da mogu vise da uzivam u ovom hobiju, ne samo u nosenju sata nego i u uzivanju prikupljanja svih podataka, fotografija, istorijskih momenata.Citat:
Haifisch23 kaže:
Sent from my iPhone using Tapatalk
:) Hvala Saša!
Da, Večiti kalendar od Pateka je svakako na vrhu svih želja, mada je meni više prikladnije tu komplikaciju smestiti u klasično, staromodno kućište nego u ovo sportsko od Nautilusa.
Svakako bi u igru došlo nešto od Audemarsa da zaključim sa svetom trojicom.
I onda, kada ne može dalje - može pored: što znači po jedan primerak od A. Lange & Sohne i od F. P. Journea.
A karijeru bi završio sa meni daleko naj cool satom ikada napravljenim:
Prilog 158941
Šta mogu, skromnost mi je oduvek bila vrlina:)
Citat:
sasa14 kaže:
Hvala Chuck!
Citat:
chuck kaže:
I ja sam daleko od toga, da kažem da imam vremena na pretek. Ali može se...vidi se na forumu, kada se objave neke teme, koje nisu vezane usko na horologiju, odaziv članova je puno veći....tada se ima vremena.
Meni je zaista smešno, da primam odlična pitanja ili neke komentare od članova za koje prvi put čujem da postoje na forumu i žao mi je što se više ne uključuju u aktivnosti foruma.
Citat:
mihajlons kaže:
Pa bas to. Verovatno se ljudi boje da postave neko pitanje misleci da je glupo. Glupo pitanje ne postoji, a na forumu u konverzaciji drugih moze mnogo i da se nauci. Ti si mi konkretno skrenuo paznju na Nomos i od tad verno pratim njihov rad.
Sent from my iPhone using Tapatalk
Pre svega, iskrene čestitke Hai!
A ako glupo pitanje ne postoji, ja bi se usudio da pitam - kako se ovi satovi nose?! Kako staviti na ruku ovako nešto i kako se ponašati u svakodnevnim aktivnostima?
Ako ne grešim, Haifisch ti nisi ostavio niti jedan 'daily beater'... Ili jesi?
Hvala Buco!
:)Bez brige. U horologiji ne postoje glupa pitanja. Samo odgovori mogu biti "čudni".
Calatrava je pretežno dress sat i namenjena je nošenju u formalnijim prilikama. To ne znači, da mora uvek biti uz odelo, posebno kod mene, jer ne podnosim ovu vrste garderobe, ali ovaj novi model lepo ide uz košulju (vrlo je tanak), nešto formalniji pulover a super ispada i na nešto ozbiljnijoj majici (jednobojnoj) sa kombinacijom farmerki. Kućište je iz belog zlata, brojčanik je siv, markeri su takođe iz belog zlata i neverovatna je širina moguće upotrebe. Donekle je ironično, da ga puno lakše kombinujem nego Daytonu, koja je imala taj elemenat žutog zlata i čelika na inače sportskom satu, pa je bila tu i tamo potrebna poneka konsultacija sa lepšom polovinom. Priznajem, da sam se vrlo teško privikavao na taj žuti momenat na satu i nije nešto što bi mi prirodno selo u svest.
Vacheronov Triple Calednier je još opušteniji od Calatrave. Puloveri, majice, farmerice (svetlo plavi, tamno plavi, sivi, crni jeans) kao i meni najdraža obuća: Camper-ke u svim bojama. Super ukomponovano. Može od strogog formalno do sportsko formalnijeg.
Ako si mislio sa kako se ponašati u svakodnevnim aktivnostima u smislu izdržljivosti ova dva sata - bez problema možeš svom silom ubiti komarca na zidu ili drugoj ruci. Radi se o vrhunskim mehanizmima, koji su izuzetno stabilni na stres, tako da se neće oštetiti ni prilikom jačeg vala prourzokovanog naglom kretnjom. Pouzdano znam da su njamanje toliko otporni kao mnogi poznati kalibari koje pokreću mnoštvo modela sport orijentacije.
Oba kućišta su 3 ATM, mogu se slobodno prati ruke i pod nešto jačim mlazom, ne treba se plašiti kiše a sa takvim satom je normalno da se ne ide pod tuš.
Autavia je svakako daily beater i najviše je na ruci od ova tri sata.
A za neki brzi odlazak u trgovinu ili obilazak lokalnih destinacija sa biciklom i slično, postoji još jača varijanta Longines Conquest Roland Garros, kojeg uvek zaboravim da slikam uz ostale članove kolekcije iako je sada daleko najduže kod mene od svih satova.
Kvarc, nema podešavanja, samo se stavi na ruku i p..i se napred.
Evo, baš sada idem u nabavu i sveža slika
Prilog 158949
https://uploads.tapatalk-cdn.com/202...04cce8078f.png
Znaci, nemas nista protiv kvarca, ja budala pre 20-ak dana ne kupih ovaj, trebale coveku pare, prodao ga za 400€, jos uvek zalim.
Nisam ljubitelj kvarca, ali generalno nemam ništa protiv i na satove na ovaj pogon gledam sa praktičke strane. Teško je to voleti ali se ne može negirati uspeh horološke "subkulture", koja ga je stvorila.
Šteta što ti je promakao. Odličan kvarčni sat.
Cestitke drug, u zdravlju ga nosio.
Hvala Ivke!
Haifische, zanima me šta misliš o novom Rolex 1908?
https://revolutionwatch.com/he-rolex...and-guilloche/
Hvala na pitanju Boško.
Novi model me je zatekao prilično iznenađenog, pre svega zbog izbora materijala kućišta, a kao posledica toga i boje brojčanika.
Svi znamo da ovom nijansom ledeno plave boje Rolex kiti satove sa kućištem iz platine, pa je ovo nakon Daytone i Day Date, treći takav njihov sat. Iznenadila me brzina takve odluke, pošto je model 1908 tek godinu dana na tržištu a proizvođač je sa platinastom Daytonom i Day-Date nekako posebno obeležio status decenijske kontinuirane top ponude i proverenog (dokazanog) komercijalnog uspeha oba modela.
Zato bih pre očekivao Sky Dweller u ovom ruhu nego 1908, jer sadržava sve što je potrebno za takav status (stepen komplikacija i odlične prodajne rezultate).
Logičnija bi mi bila odluka, da bi i ove godine model 1908 ostao na zlatu ali sa Salmon brojčanikom, mada razumem da je Rolex time izbegao moguća poređenja sa vrhom Haute Horlogerie proizvođačima, kod kojih u najvećem broju primera Salmon brojčanik predstavlja baš ono što ledeno-plavi brojčanik predstavlja za Rolex. U tom slučaju se Rolex baš ne bi najbolje proveo, a ovako je ostao u sopstvenoj ligi i na pravoj distanci.
U svakom slučaju, ovaj model mi nekako potvrđuje ono što sam više puta naglašavao nakon objave u 2022 godini, da Rolex u Bielu gradi novi proizvodni pogon. Ni tada, a sada još manje verujem, da će se u potpunosti obistiniti ta prva predviđanja, da će time lakše odgovoriti na neutoljive potrebe tržišta. Ne vidim nikakvog smisla u tome da je cilj naštancati još milion satova godišnje.
Tržište je danas potpuno drugačije nego pre samo dve-tri decenije i Rolex nije više nedotakljiv i prisiljen je u prilagođavanje novim trendovima. U ovoj temi sam već ispostavio činjenicu, da se danas u totalu prodaje daleko najmanje mehaničkih satova (iako je trend u stalnom porastu) u poslednjih 70 godina ali se isto tako daleko najviše nego ikada do sada, proda ultra-luksuznih mehaničkih satova. Još uvek je pojam ultra luksuznog sata takozvani dress sat. Mada je ovaj pojam sada puno širi i nije tako strog kao ranije, moderna definicija dress sata bi bila bliža pojmu formalni sat.
Kada pogledamo ponudu najkvalitetnijih i najeminentnijih proizvođača modernog doba, videćemo da je taj formalni dress sat još uvek izuzetno jako zastupljen i da je i dalje oslonac ili u najamnju ruku veliki činitelj faktora uspešnosti tih delatnika.
Tako je i Rolex morao u podešavanje ponude a vreme će pokazati, koliko se naučio nakon dva neuspešna lansiranja Cellini kolekcije (1968 g. i 2014g). Možda je: treća - sreća.
Poznato je da Rolex ima planiran svaki najamanji korak 48 meseci unapred, pa mogu da kalkulišem, da je 1908 samo početak. Mislim da se neću javno osramotiti, ako za sledećih 10 godina predviđam da će Rolex izaći na tržite sa Split Second hronografom, večitim kalendarom, pa čak i (možda) minutnim repetitorom.
Navedeno baziram na tome, da je časovničarska klima u Švajcarskoj sada najugodinija u poslednjih 50 godina. Zanimanje časovničar je ponovo na vrlo visokoj razini a sa njime i lični prihodi, broj upisa na časovničarske škole je svake godine viši, čak sam u nedavnoj izjavi prvog čoveka Pateka naišao na izrečeno, da mu više nije problem mladom talentovanom časovničaru reći, da je potrebno 10 -15 godina rada u firmi, da bi se domogao do statusa potpuno samostalnog stručnjaka, što je pre 10 godina bilo nezamislivo, jer bi mu takav mladić pobegao odmah nakon sličnog razgovora....
A sa takvim satovima idu i transparentni poklopci kućišta - a to je najteži deo priče za proširenje filozofije ovog proizvođača. Ne smemo zaboraviti, da je za Rolex segment dress (formalnog) sata, sfera u kojoj nema dominantan status, kao što je to na području (ako mogu tako da ga nazovem) preobraženja. Tamo gde je oduvek bio najbolji. Transformacija u osnovi tool sata u univerzalnog svakodnevnog životnog saputnika svojeg vlasnika.
Danas je proizvođačima puno teže. Nekada si otišao kot trgovca, da se formiraš koji je sat dobar a koji još bolji, dok danas samo ukucaš u Google, da li je Rolex kvalitetan proizvođač i u milijonitom delu sekunde pred sobom nađeš hiljade i hiljade odgovora.
Sada je odluka za kupovinu mehaničkog sata rezultat nikave (nulta) potrebe, nego je više odraz ličnog svetonazorstva, životnog stila i u vrlo znatnoj meri simbolnog statusa. Danas jedan prosečan mehanički sat više nije alat, nego je fetiš, a sat iz Haute Horlogerie razreda je totem.
Pošto su danas horološke informacije masovno dostupne a način produkcije transparentiji nego ikada do sada, Rolex će morati da poradi na tome da i u budućnosti ostane u zoni totemske simbolike. Za takvo nešto, neće biti dovoljna samo sadašnja besprekorna funkcionalnost, već i kvalitetan finiš mehanizama, što ne podrazumeva samo estetsku privlačnost, nego i isticanje načina obrade, koja je u delatnosti sve glasnija i glasnija.
Gde je u svemu tome ovogodišnji model 1908? Još uvek samo u nagoveštaju.
Sa jedne strane smo svedoci vrhunsko izrađenog giljoša, koji se svrstava u ručni način izrade, sa druge strane imamo vrhunsko strukturiran, funkcionalno savršen i estetsko privlačan kalibar 7140. Ali estetika mehanizma je rezultat u celini mašinskog načina finiširanja i pošto u tom segmentu ne uspeva da isprati atribute brojčanika, dobili smo pomalo šizofren sat.
Istina je, da je taj hendikep uočljiv samo jednom neznatnom delu publiciteta koji je obavešteniji i naklonjen analitičkom pogledu, ali je ipak dovoljno glasan i potencijalno uticajan, da u današnjem sistemu sveobuhvatnog protoka informacija, može pridoneti mnogim nedoumicama sve više obrazovanog tržišta.
Suma sumarum - Rolex je sa modelom 1908, prošle godine, tačno 7 decenija nakon prvog - i drugi put krenuo na uspon. Ovaj put na horološki Mount Everest. Sa ovogodišnjim platinastim modelom je pokazao da je izabrao odgovorajući outift za taj podvig, ali je činjenica da je iz baznog kampa krenuo na put bez dovoljno kiseonika. Da li je dovoljno snažan da na tom putu ojača i dotakne vrh - videćemo.
U svakom slučaju, svedoci smo velikog koraka ovog delatnika. Iako brojčanik nije nastao u vlastitom dvorištu, on nakazuje značajan napredak u pristupu nastanka kvalitetnog produkta.
Cena modela iz platine, kao najplemenitijeg metala ga svrstava u razred zlata Breguet Classique, Audemars Pigueta Code 11.59, A. Lange & Sohne Saxonia, Vachernovog Patrimony i Patekove Calatrave. Prvi utisak je da bi mogao napraviti pravu pometnju na tržištu ali lično ne verujem u taj scenario, jer će njegova pristupačnost biti vrlo slična ili čak manja od Daytone pre nekoliko godina.
Mislim da je Rolex najviše radosti na ovogodišnjem Watches and Wonders, doneo onim nekoliko vlasnika, nakon nepune godine proizvodnje, upravo ukinutog modela Daytona Le Mans 126529 LN, koje je preko noći pretvorio u buduće milionere.
Zahvaljujem se svima, koji mi postavljaju razna pitanja i ujedno se ponovo izvinjavam kada ne odgovorim na svako pojedinačno. Oni, koji me kontaktiraju putem privatnih poruka, mogu slobodno da to urade preko foruma u okviru već otvorenih tema ili da pokrenu novu temu, a mogu slobodno i u ovoj temi, koja se odnosi na moju kolekciju, kako bi i ostali imali pristup i mogućnost učestvovanja u debatama.
Mogu slobodno napisati, da me više-manje stavljate na muke sa pitanjima u stilu, da li je ovaj sat bolji izbor od drugoga, da li je ovaj brend bolji od onoga….. Horologija, (posebno moderna) je toliko slojevita, da je vrlo teško, pa čak i bespredmetno aplciirati egzaktan odgovor.
Na početku vas mogu bez ikakve brige ohrabriti – ne plašite se kupovati, jer je časovničarstvo već neko vreme na stepenu automobiske industrije – teško je naći slab sat. Uvek kažem: vrlo je velika verovatnoća, da ćete pre vi izdati njega, nego on vas. Bez obzira, da li je reč o satu od 80 € ili 8.000 €.
Mada, možda tako ne izgleda, najbolje odgovore ćete naći u sebi, a ne na nekom drugom mestu. Probajte da se što bolje upoznate sa tematikom. Čitajte, proučavajte i kopajte duboko.
Vrlo je važno, da forume koristite samo kao nekakav dodatan izvor informacija i ništa više od toga. Informacije su sredstvo za stecanje zaključaka, ali to je još uvek daleko od istinskog znanja. Ja vam mogu dati informacije, ali vas ne poznajem ni približno u toj meri, da vam mogu potvrditi ili negirati vašu odluku ili izbor.
Koliko forumi mogu biti opasna mesta, svedoči primer na kojeg sam naleteo pre neki dan (ne sećam se više koji je tačno forum bio u pitanju).
Tekla je debata o nekom Orisu Aquisu sa kalibrom SW 200-1 i modelu Rado (ako se dobro sećam Captain Cook) sa Powermaticom 80. Uglavnom, nakon gomile tra la la floskula, došlo je do konsenza da je Rado zbog svog Powermatica nedorasao sat Orisu odnosno njegovoj Selliti.
Da sam nešto tako pročitao pre 10 godina, kada je Swatch grupacija tek počela masovnije izlaziti sa ovim pokretačima, razumeo bih, ali da danas neko na mestu, gde se sastaju ljubitelji satova priušti sebi takav izlet u horološki plićak, zaista deluje razočaravajuće. Što je najžalosnije, verovatno je neki potencijalni kupac osetio u sebi osećaj zahvalnosti za takve »korisne i spasonosne« informacije.
A istina je sasvim drugačija:
Postoje 3 stepena Powermatic mehanizama. Najlakše ih je zapamtiti po tri zadnja broja, jer oni odražavaju različit stepen kvalitete i kako se penje stepen kvalitete, tako se penju i zadnja tri broja.
Prve tri ozanke su jednake:C07
Onda se nastavlja u tri različite varijante:
C07.111 - anker iz polimera (plastike). Nepopravljiv i fabrički podešen. Zamenjuje se kompletno novim mehanizmom. Mogu se naći samo kod Tissota i Certine. 23 rubina.
C07.611 - klasičan metalni anker. Mogućnost regulacije. Popravljiv. Klasično servisiranje. 25 rubina. Nivachron opruga, Hamilton, Mido, Rado, takođe Tissot i Certina.
C07.811 - Metalni anker sa silicijum spiralom. Mogućnost regulacije. Popravljiv. Klasično servisiranje. 25 rubina. Uporediv sa Top Grade ETA 2824-2 ili je klasičan COSC hronometar kalibar, koji dolazi sa odgovarajućim certifikatom preciznosti i obično je naveden na brojčaniku sata kao Chronometer.
Captain Cook pokreće R763, odnosno C07.611.
U vezi sa Powermatiocim sam već pisao ovde na forumu:
»Ko bi pre nekoliko godina pomislio, da ćemo u entry razredu imati sat sa 80 sati rezerve rada, silicijum spiralom i zvaničnim hronometar statusom. Ali ono što je mene posebno oduševilo je famozna odluka SWATCH grupacije, da u entry razred preko tih mehanizma uvede regulator sa slobodnim oprugama (Free Sprung Regulator), koji na klasičnim metalnim verzijama (C07.6xx; C07.8xx) omogućava ručno podešavanje. Iako se o tome u javnosti skoro nije pisalo, takav potez u tom cenovnom razredu predstavlja potpunu revoluciju, jer je klasičnom Index regulatoru pokazan put u penziju. Radi se o sistemu, koji se mogao naći samo u najboljim engleskim satovima zadnje četvrtine 19. veka a Swiss produkcija, ga je masovno preuzela tek početkom 21. veka. Tačnije, prvi ga je u produkciju uveo Patek Philippe (1952 godine: Gyromax) a 3 godine kasnije dolazi i Rolexova Microstella, a početkom ovog veka se sve češće počeo uvoditi u najkvalitetnije satove. Upotrebljava ga čak i Philippe Dufour, a ovo su njegove reči o tome:
"Koristim balans sa slobodnim oprugama. Nije samo za zabavu, već zato što mislim da je dugoročno mnogo bolji. Pošto se regulator može zaglaviti, svi znaju da vam to stvara probleme. Danas napraviš lepo podešavanje, između ravnog i vertikalnog je sve ok, petnaest dana kasnije, proveriš, drugačije je. Zašto? Zato sam izbacio regulator sa indeksom iz satova.
Na primer, Grand Seiko je ovaj sistem uveo tek sa kalibrom 9SA5, 2020 godine.
U krajnjoj istanci ovaj sistem ima značajan doprinos izboljšanju preciznosti mehanizma, što je već dokazano na gore pomenutim C07.6xx i C07.8xx, koji su izuzetno stabilni u tom segmentu i mogu postići hronometarske rezultate.
Da ne budem pogrešno shvaćen, to ne znači, da svaki od tih kalibara ima sposobnost hronometra, kao što nijedan drugi koji nije zvanično certifikovan to nema, iako Timegrapher može pokazivati odlične rezultate, jer:
- Jedno je MOĆI raditi u hronmetarskim standardima a drugo je MORATI raditi u hronometarskim standardima.
- Ako ODREĐENI BROJ odnosno PROCENAT primeraka nekog mehanizma ima sposobnost rada u hronometarskim granicama, to je daleko od pravog hronometarskog kalibra, gde SVI PRIMERCI sa tim statusom moraju raditi u hronometarskim granicama
- Izmereni rezultat na timegrapheru ni približno NIJE RAVNOPRAVAN rezultatu testiranja hronometarskog kalibra u RAZLIČITIM FIZIKALNIM USLOVIMA (cerifikat ISO 3159).
»Problematičnost« Free Spruga je u tome, što se podešava pomoću specijalnih šrafova na balansnom točku, što je mnogo zahtevnije i složenije od regulatora sa indeksom. Zahteva spretnost onoga ko podešava a pošto je do sada ugrađivan u satove najvišeg cenovnog razreda, mnogi klasični časovničari se nisu sretali sa njime. Osim toga, iziskuje posebno oruđe, koje se razlikuje od proizvođača do proizvođača i to su dva glavna razloga zašto nije dostupan za javne radove«.
O tome kakva je razlika u odnosu na Sellitu, sam takođe pisao (pisao sam o Longines L888 ali to isto važi i za Powermatic sa klasičnim ankerom), pa da se ne ponavljam:
»Za razliku od Sellite, L888 je sada kao osnovni kalibar brenda opremljen sa sistemom regulacije poznat pod nazivom balans sa slobodnim oprugama, koji je napredniji sistem od klasičnog Etachrona na Selliti, pa čak i od klasičnog ETA 2892-A2, koji upotrebljava takođe Etachron, što je logično, jer ga je 1976 godine patentirala ETA. O tome sam nešto već pisao u temi Moja kolekcija ali na kratko:
Etachron - Balansna opruga ide između dva klina da bi podesila dužinu opruge pomeranjem regulatora u pravcu plus (+) ili minus (-). Ovo je jeftin i izuzetno uobičajen metod regulisanja proizvodnje satova. Međutim, utiče na izohronizam balansne opruge. Stopa se takođe menja kada je sat u različitim položajima.
Suprotno, balans sa slobodnim oprugama ima zavrtnje pričvršćene za ivicu balansnog točka. Masa šrafova i način na koji su zategnuti ili otpušteni utiču na inerciju nemirnice. Masa šrafova i položaj se koriste za regulisanje brzine.
Ovo je dugotrajniji i veštiji način regulacije, i ako je pravilno urađen, daleko tačniji, što znači da iziskuje dodatno usavršavanje časovničara kao i posebno oruđe, koje nije dostupno na širokom tržištu, pa je reč o zatvorenom sistemu servisiranja«.
Ukratko - radi se o daleko naprednijem sistemu nego što je bio u Etinim klasičnim kalibrima ili u sadašnjoj Selliti. Pogledajte nekoliko stranica nazad u ovoj temi, gde sam opisivao stepen finiširanja kalibara mnoštva najboljih proizvođača u vrhu industrijskog razreda i početnog razreda Finog časovničarstva i skoro svuda ćete naići na Free Sprung regulator.
Znam – verovatno će se neko setitii i pod nos mi poturiti staromodnu frekvenciju Powermatica od samo 3hz u odnosu na Sellitinih 4hz i sa osnovnim fizikalnom pretpostavkom – brže je preciznije, ali i o tome sam pisao i budite bez brige, da je i to uzeto u obzir prilikom konstruisanja Powermatica:
»Jedna od tajni Haute Horlogerie je stabilizacija rada nemirnice pomoću njene veće težine. Veća težina donosi sporiji ritam i veći obim ove komponente. Regulacija teže nemirnice je vremensko dalekosežnija. Kao što sam napomenuo, veća težina nemirnice donosi veću stabilnost rada a i takođe veći obim. U današnje vreme, gde dekoracija (finiš) mehanizma ime veći značaj nego ikada pre, donosi izuzetnu praktičku prednost, koja se manifestuje u maksimalnom efektu ručne obrade i time postiže magičan učinak na posmatrača. Jedan od najvećih majstora ove tehnike je Kari Vouitalinen, a i ceo Haute Horlogerie razred je prepun sličnih remek dela, gde masivne nemirnice miluju oči.
Zbog toga smo svedoci, da Patek Philippe sa frekvencijom od 21.600 b/h bez ikakvog problema dostiže svoj standard preciznosti, koji iznosi od -3 do + 2 sec/d, nećete verovati ali A. Lange & Sohne hronograf Datograph Up/Down dostiže standard ovog proizvođača (-2 do + 4 sec/d) sa samo 18.000 b/h odnosno 2,5 Hz. Slično važi i za Audemars Piguet Royal Oak hronograf, koji sa 3 Hz postiže interni standard od 0 do 5 sec itd«.
Naravno – Powermatic 80 je daleko od Haute Horlogerie razreda ali je u tom segmentu konstruisan po sličnom principu (teža nemirnica donosi veću stabilnost plus regulator sa slobodnim oprugama).
Ako neko ima sposobnost da bacivši pogled na sat, goilim okom primeti da sekundna kazaljka kod Powermatica ne klizi tako glatko kao kod Sellite i da to okarakteriše kao nedosatak, neka primi čestitke sa moje strane a ujedno i utešnu poruku, da je 80 sati samo duplo više od Sellitinih 41 rezerve snage.
Ako me pitate, da li je Powermatic bolji od Sellite SW200-1, odgovoriću da je moderniji. Oba su odlična mehanizma. Na forumima je previše politike isključivanja, a ona je rezultat neznanja učesnika, zato mogu biti zaista opasna mesta za nekoga, ko traži pravi izlaz iz kružnog toka.
Odgovor na primljena pitanja bolji / slabiji u relaciji Seiko vs. Swiss, što se tiče brendova, kao i mehanizama, probaću ujediniti u jednoj priči.
Možda će neki biti razočarani ali ne bi bilo loše da se otklone neke tvrdnje Seiko fanova o izvornom vanvremenskom dizajnu nedostižnom Swiss subjektima u vidu prvog Seiko divera i njegovog reizdanja iz 2018, kao i jeftinijeg naslednika SPB143, te dressa Cocktail Time.
Ne samo, da se te tvrdnje mogu naći na forumima i socijalnim mrežama, nego sam i lično u primljenim pitanjima bio adresa tih zabluda.
Blancpain je sa prvim Batyscaphom izašao 9 godina pre Seikovog divera, odnosno 1956 godine, dok je Herodia i znatan broj drugih švajcarskih delatnika, čak nekoliko decenija ranije u slučaju Cocktaila. Očigledno je, gde je Seiko našao inspiraciju:
Prilog 159393
Prilog 159394
Prilog 159395
Prilog 159396
Što se tiče mehanizama u uporedivom osnovnom razredu, stvar je takođe prilično jasna.
Seikovi mehanizmi (4Rxx, 6Rxx) su potpuni odraz preglomazne masovne proizvodnje. Kod njih ćete se vrlo često sresti sa beat errorom većim od 1m/s, iako ne bi smeo ići preko 0,5 m/s. Prosečna ampltuda je oko 270, sa prosečnim realnim odstupanjem od 12 s/d (6r) do 20 s/d (4R).
Ali, obično je stopa (rate) prilično dobra, što daje nadu da će se jednom razraditi. Ipak, to se retko dešava i često je potrebno dodatno regulisanje još uvek novog sata sa strane stručne osobe. U sat dolaze samo fabričko (mašinsko) (ne)podešeni, sa previše ili premalo ne baš kvalitetnog ulja. Podešavanje na regulatoru je prilično komplikovano i zahteva određenu dozu strpljenja.
Suprotno od toga, Sellita SW 200-1 vrlo često dolazi sa greškom otkucja u rangu od 0 do 0,1 m/s, amplitudom nešto većom od 300, te preciznošću oko 4 sec/d. Već na oko je vidljivo, da mu je posvećena određena pažnja u smislu pravilnog podmazivanja i podešavanja u najmanje (osnovne) dve pozicije.
Iako na timegrapheru postiže hronometarske standarde, ona tek u najvišem stepenu (kao i ETA 2824-2) zvanično postiže taj status ili kao što kaže nezavisni časovničar Peter Speake Marin:
»Osnovni 2824-2 nije COSC, viši razredi mogu biti. Razlika je u korišćenim materijalima i vremenu utrošenom na regulaciju i podešavanje balansnog točka. COSC zahteva određenu tačnost tokom vremenskih perioda u različitim položajima i različitim temperaturama. Takođe uzima u obzir materijalne elemente - od čega su napravljeni balansni točak i balansna opruga, čak i koja se maziva koriste, što može uticati na tačnost na različitim temperaturama. Osnovni 2824-2 može biti tome podvrgnut, jer će promena temperature izazvati promene u metalima koje će uticati na tajming, ali ne i mehanizam višeg kvaliteta.
Regulisanje i podešavanje balansnog točka, to je kao fino podešavanje automobila - uradite istu stvar da biste ga pokrenuli, a zatim idete dalje. Minimizirati pozicionu grešku i fokusirati se na obezbeđivanje najvišeg stepena izohronizma koji se može postići«.
Seikovi 4rxx i 6rxx su prilično daleko od toga ali ipak imaju prednost u odnosu na Sellitu, jer se prilikom navijanja zupci poluge papučice habaju samo kada se u mehanizmu pojavi vlaga i dođe do korozije. Točkovi reversera kod Sellite mogu predstavljati problem ako nisu dobro podmazani i vrlo često ih je potrebno prilikom servisiranja zameniti. Sellita je u odnosu na ETA redizajnirala srednji točak, koji se pokreće direktno iz zubaca na cevi glavne opruge. Ovaj deo se sastoji od dva komada pritisnuta zajedno. Npr. ETA verzija je jača i ima veću površinu na mestu gde su ta dva dela spojena. Preterano ručno navijanje može dovesti do kvara dela, pri čemu se unutrašnji deo rotira u odnosu na spoljašnji. To je glavni uzrok da ovaj mehanizam nije naklonjen vrlo čestom ručnom navijanju, dok je sa druge strane Seiko na taj uticaj potpuno neosetljiv.
Suma sumarum – Sellita je sofisticiraniji i pažljivije urađen mehanizam od Seika ili Miyote pa je u svim svojim verzijama bolji mehanizam od japanskih. I to važi sve do luksuznog razreda satova, a tamo se može pokrenuti nova priča. Sve ovo još više važi za Powermatice sa klasičnim ankerom, a posebno sa Chronometer statusom.
Kada bih kao kriterijum uzeli samo tehničke karakteristike satova u sličnom cenovnom razredu, onda bih uvek Swiss produkciju postavio ispred Japanske.
Ali….
Ali, tu se priča ne završava, nego tek počinje.
Odlučili ste se za kupovinu mehaničkog sata. U ovo doba, kada imate (znatno jeftiniju) alternativu u vidu smart ili kvarca, okrenuli ste se tradiciji, što znači da ga ne kupujete iz puke potrebe, kao što je to bilo pre 50 godina.
Mehanički sat danas nije više samo korisni predmet. Mehanički sat danas je fetiš. A fetiš je uzbuđenje. Uzbuđenje u kojem se skriva puno pozadinskih zapanjujućih priča i pričica, dražesnih osećaja, skrivenih poruka, opipljivih (polu)istina i gomila velikih i malih mitova.
Kada se u tom kontekstu pomenu imena ETA, Sellita, Valjoux, Soprod, Ronda, STP, NH, Miyota, ST i satovi u kojima su ugrađeni – to vam je onda legoland. Slagalica. Komplet savršeno sastavljenih kockica.
Kada bilo koga od gore nabrojanih mehanizama stavite u stotine, hiljade ili milione satova, oni će se međusobno razlikovati po svrhi (dress, diver, pilot…), a u okviru svrhe u najvećem delu samo po nazivu brenda, koji se može pročitati na brojčaniku. Razlikovaće se po fasadi, dok je unutrašnjost monotono istovetna. Tako ste istovremeno dobili šaroliku ali potpuno jednoličnu gomilu.
Šta reći, kada gledate u sat veoma poznatog brenda, čiji su delovi sastavljeni iz 10, 15 ili 30 razliičitih izvora a nijedan neposredno iz njegovog gnezda. Nijedan deo u tom i na tom satu nije napravio a kamoli stvorio onaj ko je potpisan na njegovom brojčaniku. Njegovo autorstvo započinje i završava se sa crtežom dizajna, koje je prvenstveno diktirano karakteristikama mehanizma, koji će kupiti i ubaciti u kućište. Pa koja je to onda istinska razlika kada sat tog zvučnog imena uporedimo sa toliko omraženim modnim satovima? Ah, da. Ovaj prvi je za razliku od Bossa delo nekoga ko se zaista bavi proizvodnjom satova. Zaista? Zar je Miyota u Bossu drugačija od one Lacu ili Bulovi?
Šta reći, kada ispred sebe imate sat veoma zvučnog naziva, a na adresi potpisa koji na sebi nosi, jedini časovničari sa tom stručnom spremom su oni koji rade u servisnom centru tog subjekta i tu i tamo poneki vođa odeljenja za montažu, koji kontolira rad gospođa, koje su još juče uče iz obližnjih poslastičarnica i kafića rešile da pređu u donosniju struku i nakon dvomesečne obuke uspešno odrađuju svoj deo zadatka od jedne do sledeće radne stanice.
Šta reći, kada među prstima držite sat veoma zvučnog imena, a na dresi potpisa koji na sebi nosi, ne postoji odeljenje za razvoj. Čak i ako postoji nešto sa takvim imenom, onda je smisao njegove svrhe samo u tome kako spojiti dizajn i mehanizme, koji su dostupni na tržištu.
Šta reći, kada se divite satu vrlo zvučnog imena a čak ni na Google mapu ne možete naći mesto njegovog nastanka, jer je sastavljen na istom mestu za istim stolovima kao i mnoga druga slavna imena. A vi pokušavate da nađete značajne razlika među njima. Da postoje – neki od njih na sebi nose potpis sa 5 slova, neki sa 7 slova…
I sve što dublje ulazite u tematiku, uzbuđenje koje vam donosi taj fetiš je ravno onome kod vašeg mališana, kada mu umesto omiljene pričice za laku noć, pročitate Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974 godine. Ali što jeste – jeste. Dobro ste ga uspavali.
Kakva je razlika između Tissota i Certine? Između Hamiltona i Mida? Edoxa i Titonia? Roamera i Zodiaca? Između Victorinoxa i Alpine? Između Baume & Merciera i Eterne? Između Aquisa i Aquaracera?
Naravno, postoje razlike. Dizajn, oblik pa i struktura kućišta, narukvice, remeni, kazaljke, indeksi, vodootpornost – i tada na forumima počinju beskonačne polemike, kako je ovaj bolji od drugih, jer ima bolji prihvat narukvice, bolju kopču, lepše finiširano kućište, jer je to kod sata od 1,5 k krucijalno, iako sam video mnoštvo jednako pa čak i bolje odrađenih svih nabrojanih delova na nekoliko puta jeftinijim Armanijima, Bossovima, Fossilima….
I tada na forumima počinju beskonačna uveravanja kako su za 1mm produženi lugovi bolja ideja od onih jer se odlično prilažu ruci, jer naravno svi imamo potpuno jednak oblik ovog dela tela.
I tada na forumima počinju žestoke debate, kako je luminacija ultimativni deo kvalitete sata, jer valjda svi živimo u mraku pa moramo u svakom trenutku biti osvetljeni.
Provedeš 10 godina na forumu(ima) i još uvek se baviš fasadom, a za unutrašnjost, odnosno srce i dušu sata,ni Bu ni Mu od tebe. I onda je Powermatic lošiji od Sellite. Tačno. Real Madrid je bolji od Manchester Citija, jer ima lepše dreseve.
Baciš 2,5 k € za sat i onda se pozivaš na kvalitet finiša kućišta, prihvatom narukvice i mašinski naštancanom reljefnim brojčanikom. Jao, jao….
Svaki, iako pomalo hendikepirani Seiko u sebi nosi puno više ličnog izraza nego mnoga zvezdama obasjana imena horologije.
95 % svega u njemu i na njemu je vlastito. Osmišljeno vlastitim znanjem, vlastitim naporom. Nije sastavljeno, nego zaista napravljeno. Kao takav, za mnoge ljubitelje satova predstavlja znatno zanimljivije i plodonosnije štivo za proučavanje i pronalaženje mnogih malih zadovoljstava.
Što više kopanja u tematiku će pored osnovne podele satova prema funkciji (mehanika, struja) i svrhi (dress, diver, pilot, field, hronograf…), rezultirati na potpuno drugačiji pogled na horologiju, u kome se delatnike razmatra kao proizvođače ili sastavljače satova.
Spoznaja, da tehnička besprekornost nije jedini atribut proizvoda, nego da je pored tog glavnog cilja važan i put njegovog nastanka, doneće do obelodanjivanja sasvim novih horoloških horizonata. Uveren sam, da će tada vaša pitanja biti sasvim drugačija od ovih koja primam danas – ako budu uopšte i potrebna, jer ćete sve odgovore pronaći u sebi.
Znam, sada će neko skočiti i proglasiti ovo moje izlaganje kao pusto filozofiranje, jer ljudi već preko 200 godina kupuju satove i ne razbivaju glave ovakvim bespotrebnim sitnicama. Ne poričem, ali dragi moji, takvih je sve manje i opet ću morati da se ponovim – danas mehanički sat nije više potreba kao što je to bio 3/4 vremena svog postojanja. Danas je kupovina sata rezultat sasvim drugačijih poriva. Neuporedivo ličnijih i intimnijih nego kao nekad (emocija, svetonazor, lični izraz, naklonost prema tradiciji, vraćanje korenima, manifestacija materijalnog stanja….).
Kvarc, elektronika i čipovi su naterali proizvođače mehaničkih satova, da tradiciju prenesu u budućnost i da kupcu pored znatno boljeg kvaliteta proizvoda, ponude neuporedivo više sebe nego ikada pre, u vidu In House produkcije i transparentnih poklopaca mehanizama. Pa čak je i Cartier promenio vekovnu filozofiju: »Dajte mi mehanizam, nije važno kakav je, samo da je što tanji, a sve oko njega je moja briga«. Od sredine zadnje decenije prošlog veka uložili su desetine miliona u razvoj vlastitih kalibara. Današnji Cartier nije više nakit sa satom, nego sasvim suprotno.
Nekada je mainstram bio težnja, cilj i vrlina, a danas je samo puki prosek.
In House produkcija nije bio i još uvek nije nikakav hype, nego potreba nastala nakon kraha klasične grane horologije da potrošače uvere da i dalje zavređuju njihovu pažnju. Iako su kvarčna kriza i nalet prodaje smart satova shvaćeni kao ultimativne pretnje za mehaniku, one su ujedno i dobrodošle, jer proizvođače prisiljavaju da još jače zagrizu i podignu nivo vlastitog izraza.
Predlažem da pronađete informacije i dokopate se do odgovora, zašto su neki brendovi primljeni u članstvo FHH (Federacija Visoke Horlogije), a mnogim velikim imenima to nije uspelo. Bela knjiga predstavlja jedinu realnu kartoteku za svakog delatnika. Od prošlosti do sadašnjosti. Ništa nije ispušteno.
Preko toga će vam se otvoriti vrata za proučavanje načina produkcije istinsko kvalitetnih proizvođača, onih u pokušaju toga i mnogih članova legolanda (sastavljača).
Saznanja pokušajte da stavite u matricu, koju neprestano ponavljam: Znanje, Inovativnost, Doprinos, Uticaj, Tradicija, Orginalnost i doći ćete do mnogih zaključaka, koje će vas uveriti da na današnjoj horološkoj sceni svaki Zašto ima sasvim odgovarajući i realni svoj Zato.
Evo jednog primera. Kada je Rolex 1963 godine, lansirao model Daytonu, naišla je na toplu dobrodošlicu, jer je bila upoređivana sa već slavnom Heuer Autaviom. Celu deceniju je kaskala za Heureom, a zanimljivo je to, kako su oba modela bila sastavljena: zajednički mehanizam Valjoux 72, zajedničiki brojčanici od Singera, zajedničke narukvice od Guy Freresa, u nekim serijama zajednička kućišta C.R Spilmanna. Takoreći, razlika je bila samo u nazivu na brojčaniku. Uporedite današanju cenu oba modela na vintage tržištu. Razlika ide do 10 puta u korist Daytone.
To je posledica razlika u razvojnom putu poslednjih 60 godina između ova dva brenda, što će vam potvrditi svaka pojedina tačka gore navedene matrice, kada se dobro prouči i napravi međusobno poređenje.
Ubacite u matricu dosadašnji put (Tag) Heuera i Longinesa i dobićete potpuno opravdan trenutan međusobni horološki i tržišni status. Matrica nikada ne greši.
Na kraju – tehnički kvalitet određenog sata bi trebao da bude prvi kriterijum prilikom odluke za kupovinu. Bez obzira da li dolazi od proizvođača ili sastavljača. Ali svakako ne i jedini.
Na formuima ćete tu i tamo naći poneku informaicju i na žalost, mnogo netačnih odgovora. Radije ih pronađite ih u sebi.
A za informacije - tu smo, ako možemo da pomognemo.
:thumbup: Dobro je, forum je ipak još živ. :yes4:
"Odlučili ste se za kupovinu mehaničkog sata. U ovo doba, kada imate (znatno jeftiniju) alternativu u vidu smart ili kvarca, okrenuli ste se tradiciji, što znači da ga ne kupujete iz puke potrebe, kao što je to bilo pre 50 godina.
Mehanički sat danas nije više samo korisni predmet. Mehanički sat danas je fetiš. A fetiš je uzbuđenje. Uzbuđenje u kojem se skriva puno pozadinskih zapanjujućih priča i pričica, dražesnih osećaja, skrivenih poruka, opipljivih (polu)istina i gomila velikih i malih mitova"
Ovaj deo mi se posebno svidja, sve si objasio u par recenica.
Hvala Saša!
U pitanjima i komentarima koje primam, kao i u debatama i međusobnim prepiskama, sve više primećujem da mehanički sat postaje pitanje životnog stila pojedinca. Bez obzira na starosnu dob. Kod mlađih je izraženija želja u smislu ispostavljanja individualizma vlastite ličnosti (kao što bi Cane iz Partibrejkersa rekao: biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj), dok je kod starijih to više u smislu zasićenosti, zamora i podsvesnog revolta od svog ovog elektronskog i telekomunikacijskog arsenala, kojem smo neprestano izloženi.
Uopšte me ne čudi, jer je mehanički sat sušta suprotnost moderne tehnologije i nudi taj prijatan, jedinstven osećaj intimne oaze u koju se možemo mentalno skloniti i osetiti iskonsku konekciju sa dalekom prošlošču – sa svojim korenima.
Dok smo mi za razliku od naših dedova i očeva, više-manje satove kupovali po inerciji, koja se kasnije razvila u hobi i duboku povezanost, danas veliki broj kupaca ulazi na tržište sa manje žara ali sa puno jasnijom idejom zašto to žele.
I raduje me činjenica da je industrija pronašla način da im uzađe u susret. Bolji kvalitet proizvoda, šarolikost ponude u smislu veće specializacije po svrhi satova, ubedljivo jača povezanost sa svojim satom preko omogućenog direktnog pogleda na mehanizam (transparetnni poklopci kućišta), dostupniji i neuporedivo veći pristup do informacija o proizvodima i časovničarskim delatnicima….
Da znamo o čemu pričamo - mehanički sat je danas veoma mali činitelj u ukupnoj količini prodanih satova na globalnoj razini.
Ukupna prodaja Swiss Made produkcije mehaničkih satova sa količinom od 6,2 miliona komada je znatno manja od količine Casio G-Shockova sa 8,7 miliona komada na godišnjem nivou. Da bi dostigli taj broj, moramo dodati celokupnu količinu Japanske industrije mehaničkih satova (Seiko, Citizen, Orient), koja iznosi 2,4 miliona komada.
Ono što raduje je činjenica da tih 6,2 miliona mehaničke Swiss Made produkcije iznosi 1/3 ukupno proizvedenih švajcarskih satova (18 miliona), dok je udeo mehanike u japanskoj produkciji zaista mizeran (2,5 miliona komada od ukupno 51 milion proizvedenih satova, odnosno 2,4 %.
Neko će dodati da Seiko i Miyota takođe prodaju ogromne količine mehaničkih kalibara sastavljačima širom sveta, što je istina, ali kada tih 3 miliona komada uporedimo sa skoro 150 miliona kvarčnih kalibara, koje ova dva giganta takođe prodaju širom sveta, dobićemo još manji udeo klasičnog horološkog začina.
Na stranu mehaničke grane neće prevagnuti ni 3 miliona godišnje produkcije kineskog Sea-Gull, koji se mogu naći u satovima širom sveta, od čistokrvnih do onih sa sumnjivim moralom.
Iako se ovi brojevi, koji se odnose na segment mehanike čine zaista neznatnim, oni su u mojim očima ogromni.
Svaki proizvod je rezultat svoje svrhe i ako se u trećoj deceniji 21. veka fokusiramo na svrhu mehaničkog sata, zaključićemo da je mehanički sat danas daleko nadmašio svoj osnovni funkcionalni smisao postojanja. Ako tome dodamo, da od 6,2 miliona mehaničkih Swiss satova godišnje produkcije, čak 2,1 milion (trećina) prevazilazi izvoznu cenu od 3.000,00 CHF, ne postoji bolji dokaz, da je ta vrsta sata fetiš.
Problem sa fetišom je u tome. da kada dođe krizno doba u vidu umanjenih realnih prihoda, prouzrokovanih raznim ekonomskim činiteljima, pojedinac prvo smanjuje ili se odriče takvog hedonizma.
A to je nešto što me nimalo ne raduje kod moderne produkcije. Mišljenja sam da nedostaje ulaganje odnosno komunikacija sa tržištem u smislu edukacije konzumenata.
Akteri su uglavnom veoma uspešni prilikom naglašavanja sopstvenih uspeha, puno je odličnih fotografija, puno je privlačnih, zanimljivih i dinamčkih spotova, ali mi nedostaje taj ultimativni apostrof karaktera mehaničkog sata i njegove jedinstvene uloge u modernoj svakodnevnici. Taj sat se previše vezuje na određenu slavnu ličnost (ambasadora), kraj, događaj i uglavnom vrši funkciju privlačnog pratioca, ali gde je snaga uverenja u njegovu skoro 4-vekovnu neprekidnu postojanost.
Želeo bih više puta videti taj magičan trougao, koji koriste najkvalitetniji proizvođači: Sat, Vi, Mi. Ništa drugo, ništa između.
Time bi se znatno smanjio broj neugodnih situacija, kada ljubitelji probaju da započnu razgovor sa 95 % vlasnika Rolex satova, koji dožive nešto slično onome kada me neko upita zašto sam kupio Liebherr frižider. Naravno, jer »znam« da je najbolji. I tačka. Nema tri tačke, jer je to jedino što sam čuo i što znam o toj spravi.
Možda bi i proizvođači morali da preispitaju neke svoje postupke.
Čak i ako prihvatim odluku o plasiranju MoonSwatcha, maksimalnom ubzravanju opstanka ove trgovačke marke i nesumnjivom komercijalnom uspehu tog poduhvata, plašim se da je na duži rok onoj daleko najvećoj, potencijalno brojno neograničenoj bazi, horloško slabijem edukovanom delu tržišta, poslana poruka: zašto kupovati pravi Moonwatch, kada postoji MoonSwatch: 20 puta jeftinija alternativa – i to sa istog izvora.
Kada su već dizali takvu prašinu, možda su trebali malo jače pritisnuti na gas i kupcima pravog Moonwatcha u prilikom kupovine pokloniti taj komad plastike po vlastitom izboru. Tek toliko, da se igra sa otvorenim talonom i da se jasno opredeli, ko je gazda u vlastitoj kući.
I tu nastaje razlika između onih najkvalitetnijih i preostatkom ekipe.
Razlika u kojoj prvi grade svoje tržište, a drugi hvataju one u prolazu. Tu nastaje razlika u kojoj satovi iz fetiša prelaze u simboliku totema a njihovi autori postaju neprebojni na svaku negativnu gimnastiku ekonomije.
Ostao sam dužan još nekoliko odgovora na neka pitanja, čijim se autorima ponovo zahvaljujem, ali prvo da počnemo sa najaktulanijom temom, jer me kao ljubitelja Patek Philippe-a adresirate sa željom za ličnim mišljenjem, odnosom do sve ove galame oko Cubitusa a moram priznati, i prilično vešto zadirkujete.....
Šta reći?
Kada je 1996 godine Patek lansirao liniju Neptune, kao odgovor na značajan pad interesovanja za Nautilus, bio je dočekan sa velikim odobravanjem. Naravno, tada nisu postojale sve ove silne društvene mreže kao danas ali publicitet je bio veoma pozitivno okrenut novoj liniji koja je predstavljala simbol oživljavanja sportske strane života ovog proizvođača.
Kada je Patek samo godinu dana kasnije predstavio novu liniju Aquanaut, koja je još više bila usmerena u sportski tip tadašnjeg modernog sata, reakcije javnosti su bile daleko manje toplije nego u prošlom slučaju. Čak je bilo i retailera, koji su odbijali ili jedva primali ovaj model, sa obrazloženjem da će se teško prodavati pored Nautilusa, na kojeg je jako ličio, a koji i sam tada nije više blistao kao petnaestak godina ranije.
2007 godine, Patek ukida liniju Neptune, koja ni približno nije ispunila velika predviđanja javnosti i za koju mnogo onih koji danas navjiše laju, nisu ni čuli. A gde su danas Nautilus i Aquanaut? 5711 je čak zbog prevelike popularnosti bio ukinut pre 3 godine.
Ono što mene najviše fascinira oko sve ove prašine je to da su uvek najglasniji oni iz čijih se postova vidi, da ni ne poznaju a kamoli razumu suštinu ovog brenda.
Ali, idemo redom.
Prilog 159579
Čitava serija otpužbi ide u smer, da već četvrtinu stoleća Patek nije lansirao ništa novo, a onda se pojave sa Cubitusom.
Istina je, da je ovo prva linija nakon damske Twenty-4 iz 1999 godine, ali u svom tom vremenu je proizvođač u okviru postojećih kolekcija izlazio sa potpuno novim modelima a neke od njih je totalno preokrenuo. Jedna od takvih je linija Celestial, koju mnogi zaboravljaju, jer se radi o limitiranim količinama, ali od 2003 godine, od kada je izašao prvi model, povremeno svet satova se obogati horološkim savršenstvima. Setimo se samo mnoštvo modela Travel Time ili šta je uradio sa Calatravom u poslednje 3 godine, gde je uključio i potpuno novi Weekly Calendar. Ili toga, koliko je raširio linije Aquanut i Nautilus. Nije išao poznatim putem, gde neko samo promeni boju bezela i onda nastaje totalna masovna histerija, nego je ponudio potpuno nove dizajne.
Da ne ispostavljam novitete u segmentu mehanizama. Npr. samo kalibar CH329-535 PS u sebi nosi 31 vlastitih patentiranih pronalaska, koje su nastali u prvih 20 godina ovog veka. Čak i novi kalibar u Cubitusu u sebi nosi 6 registrovanih patenta. Sve ostale pronalaske nema smisla ni nabrajati.
Dovoljno je samo preći preko Patekove web stranice i uporediti je sa ostalim članovima svete trojice (a i puno šire), i videćemo, da je njegova ponuda znatno šira i raznovrsnija od mnogih klasičnih proizvođača.
Servirali ste mi ovu sliku
Prilog 159580
Kažete da je Patek kopirao i da je sličnost neosporna. Istina je. Sličnost se odražava u tome, da se Thierry Stern, kao i Maen poigravao sa kombinacijom dizajna Nautilusa i Calatrave i da je rezultat takav, kakav jeste. Samo - prvi je koristio svoje vlasništvo, a drugi tuđe.
Nemam ništa protiv momaka iz Maena i zaista su se odlično snašli u okviru svojih mogućnosti, gde su na brojčaniku koristili vertikalne cnc rezove, koje je lakše i mnogo jeftinije izraditi nego reljefne horizontalne Patekove, a posebno mi je drago što su preko Manhattna 39 reinkarnirali već skoro zaboravljeni Peseux 7001, koji je pritom ukusno mašinsko finiširan, te tako ponudili više nego pristojnu Lego slagalicu po vrlo privlačnoj ceni.
Ali budimo pošteni, da li je zaista pronalazak veka, kada iz sopstvene kolekcije izvučeš kombinaciju dizajna dva kućišta u želji da ih uobličiš u liku kocke? Da li zaista neko osim dežurnih hejtera veruje, da je Thierry ovo pozajmio od Maena?
Ovde se mogu odmah nadovezati na samu srž kritika Cubitusa - potpuno ružan, nepotreban, razočaravajući i nikakav sat.
Nikada ne želim da se upuštam u rasprave oko izgleda satova, jer uvek tvrdim da je to subjektivna varijabila, dok je kvalitet sata (unutrašnjost), neosporiva objektvna konstanta. Prvo se uvek, ponovo i neprestano završava sa tri tačke, jer nema kraja, dok kod drugog može biti samo tačka, i u slučaju Pateka mnogo uskličnika.
Sudeći prema reakcijama, dizajn nove linije se mnogima nije svideo ali je isto tako istina da najveći broj od njih nisu adresanti na koje se Cubitus odnosi.
Nakon Pilot Travel Time 5524G iz 2015 godine i prošlogodišnjih automatik Calatrava sa trobojnim sekundarama, gde je Patek pomalo smanjivao distancu do mlađih generacija, Cubitus je prva linija, koja potpuno komunicira sa mladim imućnim pripadnicima tržišta. Samo pogledajte promotivni spot i uporedite ga sa klasičnom Patekovom propagandom.
Ako tome dodamo prečnik od 45,0 mm, koji zasigurava indikativno prisustvo na ruci (iako dužina od luga do luga od 44,9 mm vizualno odnosi osećaj preterane veličine) - to je ono što kuca na vrata mlađe populacije. Pa neće se valjda Patek obratiti njima preko moje Calatrave ručnog navijača. Pred njima je ceo život a preda mnom penzija. Zato moje oči ne mogu sa istim učinkom gledati na Cubitus, kao što ga vide njihove oči. I hvala Bogu, tako mora biti.
Ono što je meni bilo odmah uočljivo, a verujem i nekima koji zaista vrlo dobro razumu i shvataju put ovog proizvođača je nešto što je teško opisivo rečima, nego se jednostavno oseti. I tu nema pomoći. To je osečaj, da u Cubitus nije uloženo toliko strasti i onog iskonskog osećaja koji nas obuzima, kada se udubimo u 90 % Patekovih satova. Cubitus je urađen krajnje profesionalno ali iz njega pomalo zrači taj neizbežni osećaj sterilnog perfekcionizma. Nema onog naboja, da je taj sat istovremeno rezultat znanja i srca. Čak i moja Calatrava, kao jedan od entry modela odmah budi topao i prijatan senzibilitet svojstven samo Pateku, kojeg u Cubitusu u određenoj meri osećam jedino u modelu sa kućištem iz platine i velikim datumom.
Ali to nije toliko važno. Populacija kojoj je namenjen ima sasvim druge porive nego moja generacija i dugogodišnji pratioci Pateka. Uostalom, i Nautilus, kao i Aquanaut pomalo oskudevaju sa sličnim atributima, jer ipak odstupaju od proizvođačevog iskonskog DNK i uprkos velikoj popularnosti, nikada nisu postigli takvu privrženost kod strastvenih ljubitelja brenda.
Da li je Thierry Stern promašio? Ne znam, mada ne verujem. Verovatno će vremenom ova linija doći do srca i nešto starije generacije. Mislim da je puno važniji cilj koji Thierry želi postići sa novom linijom.
Ko je pratio njegove intervjue u zadnjih 7-8 godina, uočio je da Patek nikada neće ići preko 40 % proizvodnje, koju čine sportski satovi brenda. Nekoliko puta je među redovima poslao poruku da bi u sadašnjoj strukturi Pateka, povećanje proizvodnje iz tog segmenta preko ovog postotka, za nekoliko godina dovelo proizvođača u mogućnost egzistencijalnih problema.
Zašto?
Rolex sa 6000 zaposlenih proizvede preko 1.200.000 satova na godišnjem nivou, Patek sa 3 puta manje zaposlenih proizvede 17 puta manje satova u istom vremenskom periodu. Prosečna izlazna cena Rolex sata je oko 14.000 €, Patekovog oko 42.000 €. Ne samo, da je u prosečan Patekov sat uloženo 6 puta više neposrednog čovečjog rada kao u slučaju Rolexovog sata, nego oko 50 % Patekove proizvodnje predstavljaju komplikacije koje su Rolexu nezamislive. Možemo samo zamisliti razilku u procesu razvijanja takvih satova, kao i troškova povezanih sa time, uključujući i lična primanja visoko stručnog osoblja kao i onog sa najvišim stadijem čaosvničarskog znanja.
Najveći deo sportskih modela ne donosi takav stepen profita, koji bi pokrivao izradu modela sa visokim i ultra komplikacijama, zato bi svako njihovo povećanje proizvodnje umanjilo sredstva za komercijalizaciju najkvalitetnijih proizvoda Pateka.
Ukidanjem čeličnog Nautilusa 5711, Thierry Stern je značajno rasteretio pritisak na sportsku kolekciju satova a uvođenjem nove linije je našao neku labavu zamenu za nekada najpopularniji model brenda, koja će ujedno smanjiti sadašnji pritisak na čelični Aquanaut, ali će mu trebati vremena, da (ako ikada) dostigne prijem kao pomenuti prethodnici.
Istovremeno, Patek polako regrutuje neke buduće kolekcionare svojih proizvoda. Pod pojmom sportski satovi, Thierry ima i u mislima i modele rađene iz plementih metala, a ne samo od čelika, koji su kod Pateka prisutni u najmanjoj mogućoj meri.
Patek veliku većinu svojih satova, uključujući i entry level modele pravi u serijama od 100 do 500 komada, tako da ne treba očekivati revoluciju na tržištu, koje će se naći preplavljeno ovim, po mnogima, "ružnim" modelima i ne treba padati na dramatične izlive hejtera, koji Cubitus liniju ocenjuju kao novi put, kojim se vinuo ovaj proizvođač.
I dalje će ljubitelje razmažavati sa Grand i Pettite soonerie, minutnim repetitorima, astronomskim komplikacijama, večitim i retrogradnim kalendarima, kombinacijama tourbilona i repetitora, split second i flyback hronografima, godišnjim, nedeljnim kalendarima, gmt majstorijama, travel pilotima, jednostavnim Calatravama....
To je još uvek isti onaj Patek, koji povremeno šokira okolinu oko sebe.
To je isti onaj Patek, koji je nakon dugogodišnjeg nestrpljivog iščekivanja tržišta, kada će izaći sa prvim In House hronografskim kalibrom, 2005 godine izašao sa rattraparante monopusherem ručnim navijačem (sa 5,25 mm najtanjim te vrste u istoriji), ali ga je na zaprepaštenje svih ugradio u ženski sat. Dok su se neki nestašno podsmevali, većini delatnika nije bilo do smejanja, jer su dobii poruku da za Patek nema prostorskog ograničenja i da ono pravo tek dolazi. To je bio CH29-535PS, pet godina kasnije.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2009 godine (uz naravno masovno neodbrovanje šokirane javnosti) hladnokrvno napustio horološki hram kvaliteta - standard Ženevskog pečata i pokrenuo još strožiji, vlastiti Patek Philippe Seal, što je na kraju rezultiralo da je i Geneva Seal, 4 godine nakon tega, drastično izoštrio neke od svojih kriterijuma i time se približio Patekovom standardu.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2014 godine nakon iznenađujućeg dobrog prijema kod mlađe populacije, za novoplasiran model Pilot Travel Time Calatrava, odbio veliku potražnju sa tržišta i u svom ritmu mirno nastavio sa proizvodnjom planskih količina.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2021 godine ukinuo svoj najpopularniji sat, čelični Nautilus 5711, jer je tržište došlo do stepena, gde je proizvođača počelo identificirati na osnovi tog modela (kao Audmeras Piguet i Royal Oak).
To je još uvek isti onaj Patek, kralj grand komplikacija, koji na svojim satovima funkciju hackinga počinje da ugrađuje tek pre nekoliko godina, iako je nosioc drugog najstrožijeg standarda preciznosti u industriji (kod komplikacije tourbilona je sa -1 do + 2 sec/d reč o najstrožijem industrijskom standardu) i koji je hladnokrvno prelazio preko sprdanja tržišta, gde su čak i neki Seiko fanovi našli svoj udeo zadovoljstva ponoseći sa činjenicom, da poseduju nešto što ni kralj nema, ne shvatavši da je baš najveća horološka vulgarnost staviti hacking na mehanizam sa zvaničnim standardom odstupanja -35 do +45 sec/d.
To je još uvek isti onaj Patek, kojem stručna javnost i direktna konkurencija iz godine u godinu, iz decenije u deceniju priznaje da je najbolji.
Iako je Thierry Stern firmu zvanično preuzeo od 2009 godine, on je uz oca kumovao i prvim dvema od nabrojanih "ekcesa".
Cubitus je još samo jedan u nizu Thierry Sternovih iritacija i nakon nje se ništa značajno neće promeniti u perecepciji Pateka.
Uostalom, i takozvanom spasitelju mehaničke grane horologije - AP Royal Oaku je bilo potrebno 3 godine, da je bilo prodano prvih 2000 komada.
Poslali ste mi link do nekog foruma sa jednim komentarom i pitate šta mislim o tome. Pošto nije red da odlazimo nepozvani u goste, ovo je slika tog sata sa drugog izvora, a takvo pitanje odnosno komentar je već standardan u horološkom prizemlju, ne samo na tom mestu, nego i na raznim drugim sastajalištima "ljubitelja" satova:
Koliko bi ovo koštalo da na ciferu piše Patek umesto Poljot?
Prilog 159581
Oklevao sam da li je uopšte vredno ovako nešto komentarisati, ali pošto sam u zadnje vreme više puta nailazio na sličan folklor...
Pa šta bi se zapravo desilo, ako bi na tom satu pisalo Patek Philippe umesto Poljot?
Desilo bi se to, da bi se u roku od nekoliko sati Patek našao na stubu strama svetske javnosti, gde bi ga rasčetverili i secirali kao pacova. Kada bi to ponovo uradio, našao bi se tačno na istom mestu gde se sada nalazi Poljot a i njegova cena bi bila tačno tolika, kolika je sadašnja cena tog Poljota.
Zašto? Možda nećete verovati ali još uvek postoje ljudi koji ne kupuju muzičke albume na osnovi slike sa omota nosača zvuka i za čuda, još uvek postoje ljudi koji nisu kupili metar i po Encikopledie Britannice, jer se crna & bordo boja korica knjiga slaže sa bojom parketa u dnevnoj sobi, nego da se informišu i nešto nauče iz njih. A ovakvo pitanje (komentar) predstavlja baš to.
U horologiji nije najteži izazov kako upariti grand sonnerie sa tourbilonom, nego kako nekima objasniti, da kao i kod svih velikih stvari prava lepota sata dolazi iznutra. Zato nema potrebe za brigom. Patek se ne može spustiti toliko nisko da na takvom satu postavi svoje ime.
Nemam ništa protiv Poljota, imao sam nekoliko satova iz njegove ostavštine, koji su mi puno značili, ali moramo stvari staviti na svoje mesto. Priča o Pateku je priča o Ludvigu Van Beethovenu horologije, a priča o Poljotu je priča o pop metal softićima a la Bon Jovi.
Zar ćemo zameriti Beethovenu, što je neka od svojih remek dela napisao po narudžbini? Što nisu došla iz njegovih jaja, nego zbog jaja, jer je i on morao da napuni želudac. Thierry Stern - daleko od toga da je gladan, ali zašto toliko drama i sprdnja, kada komunicira se delom tržišta, kojeg većina od nas ne može razumeti.
Takvi i slični komentari nisu ništa drugo nego generisanje, o ono je uvek rezultat neznanja. To je svet u kome Seiko preko noći postaje Rolex, svet u kome Rolex preko noći postaje Steinhart i svet u kome se Steinhart, Pagani Design, San Martin i ostali šibicari tretiraju kao društveno korisni delatnici.
Vidim da se određeni deo komentatora zgraža zbog izjave Thierry Sterna o hejterima, da su to uglavnom ljudi, koji nemaju ili nikada neće imati Pateka. Upuštaju se na lični nivo, podsmevajući se činjenicom, da ne poseduje formalno obrazovanje, koje bi odgovaralo njegovom položaju.
Što se tiče izjave - nije baš taktna ali da li neko može poreći, da nije istinita? A Thierry sa iskrenošću nije nikada oskudevao. Bio je prvi, koji je više puta javno izjavio, da je naručio svojim retailerima da satove ne prodaju turistima, jer postoji velika verovatnoća, da će ih odmah nakon toga preprodati i da zbog toga neki od domaćih ljubitelja neće moći doći do željenih modela. Neki u ovome vide nepravdu i diskriminaciju kupaca ali Patek nije javna ustanova, koja je otvorena za sve i svakoga. Kao što kupci imajo pravo da biraju od koga će kupiti sat, tako i prodavač ima pravo, da izabere kome će prodati sat. Sistem slobodne trgovine važi za sve.
Bez građenja odnosa sa takozvanim lokalnim kupcima od kojih su mnogi povratnici, istinski ljubitelji i kolekcionari satova, danas ne bi postojala scena nezavisnih časovničara. Baš ti ljudi su Danielu Rothu, Francois Paul Journu, Max Burrenu, Laurentu Ferrieru, Ludovicu Ballouardu i mnogim drugima verovali na lepe oči i investicijskim ugovorima pomogli da su startovali svoje mega uspešne karijere.
Pojam lokalan nije toliko uzak, kako bi se moglo učiniti na prvi pogled. Kada sam kupovao Calatravu, na Chrono 24 su bila samo tri unworn modela sa 10 do 20 % višim cenama.
Nisam pokucao na vrata salona u susednoj ulici, jer ga kod nas nema, nego sam se pisanim putem obratio retaileru u drugoj državi, koji me je pozvao na razgovor i nekoliko dana nakon prijatnog druženja, stigao je i sat.
To što nekome smeta, da je pun para kao brod i kada nenajavljen upadne u pariski salon u očekivanju, da će osoblje popadati na pod zbog njegove veličine, pa mu smeta,što ga ostave 20-tak minuta da čeka, dok se bave ostalim posetiocima i što na kraju ne može verovati da izlazi iz salona praznih ruku uprkos svim prepunim platežnim karticama u novčaniku, pa sada koristi priliku da izlije jad na ekranu, to je samo jedna strana priče.
Thierry Stern je bio prvi, koji je više puta javno izjavio da Patek proizvodi toliko i toliko i da je povećanje količina neznatno, u prvom redu iz razloga održavanja kvaliteta a drugom, što oseća neku vrstu odgovornosti da kupcu koji je kupio njegov sat, omogući da održi veliki deo uloženog novca i u budućnosti.
Thierry baš i nije obdaren nekim zanosnim izgledom, kojim će preuzeti i obeležiti prostor u kojem se pojavi. Ranije, dok je imao više kose, nisu bili retki nastupi na intervjuima na koje je dolazio, kao da se upravo počešljao sa petardom, kragne na košulji su išle svaka u svoj smer, naherena kravata ili otkopčano donje dugme košulje takođe nisu bili izuzetak, za potpunu sliku je nedostajala samo čačaklica u ustima, a puno puta nije znao da sakrije trenutno raspoloženje.
Nije mali broj onih, koji kupovinom Pateka smatraju da iz obične krvne grupe automatsko prelaze na plavu, i kojima smeta taj nedostatak naučenih manira vlasnika najboljeg proizvođača satova na svetu, jer ne poseduje dovoljno galantnosti da se graciozno prikloni kraljici, nežno joj poljubi ruku i odlučno povede u zanosni uvodni ples magične noći u prenatrpanoj sali plemićkog dvorca, prepunoj kavijara i penušavog vina, pa mu putem društevnih mreža zameraju jer nije završio prestižne studije na nekom od najelitnijih svetskih sveučilišta.
Ali taj jadni Thierry je horološki Dexter, koji je od prvog dana života programiran da radi ovo što radi danas.
Kolevku su mu ljulali deda i njegov brat, koji su pripadnost horologiji pokazali kao vlasnici Stern Cadrans, ne samo kupovinom Pateka 1932 godine, nego to i dokazali, kada su 6 godina nakon toga odustali od prvobitnog plana, koji se sastojao u tome, da Charles vodi Patek, a Jean ostane na čelu Stern Cadranas, jer je to bilo vreme u kojem je proizvođačima brojčanika poslovanje bilo daleko uspešnije nego proizvođačima satova.
Kada su se potpuno zaljubili u izradu sopstvenih mehanizama i kada su shvatli kompleksnost tog segmenta, Stern Cadrans je prodan i sva energija je bila usmerena u Patek.
Thierry je imao samo 7 godina, kada je njegov otac, Phiilippe preuzeo poslovanje brenda. Kao dete je sedeo u krilu Patekovih legendi, Jeana Pfistera, Rogera Duboisa, Svenda Andersena i Laurent Ferriera. Ceo život je okružen izradom satova, i to onih najboljih. Nakon završene komercijalne gimnazije i dvogodišnje časovničarske škole u Ženevi, prošao je kroz sve faze Patekovog života, uključujući i one u obliku 7-godišnjeg kontakta sa neposrednim kupcima u Nemačkoj, Beneluxu i najvećem tržitšu brenda - SAD.
I tako je nastao taj goropadni, svemogući, samodopadni, oholi gospodar, koji svojim najboljim časovničarima u preradu vraća minutne repetitore, grande i pettite sonnerie, ako mu se ne svidi zvuk zvonova tih savršenstava, čudovište kod kojeg vam ni maksimalan dobitak na Jackpotu ne garantuje da ćete postati vlasnik makar onog osnovnog repetitora, jer on lično odlučuje kome će ići u ruke, tiranin koji je lično umešan u svaki proces nastajanja novog Patekovog sata i koji odlučuje o njegovom konačnom izgledu.
Da, ta po mnogima narcisoidna i prepotentna osoba sa čije sam adrese primio zahvalno pismo (ne e-mail, nego pravo klasično pismo) u kome se ličnim potpisom zahvaljuje za kupovinu entry level Calatrave, iako su oni u konačnoj fazi izabrali mene. Od nijednog drugog brenda nisam dobio ništa slično.
Percepcije su nam različite, ali ima nešto što uvek vidim kod njega. On zaista voli satove.
A ima nešto u tom pogledu koji nosi poruku: Ja sam Thierry Stern i vlasnik sam i vođa najboljeg proizvođača satova na svetu. Ne sviđam vam se. Pa zašto vi trčite za mnom, umesto da ja trčim za vama?
Razmišljam se već jedan period da uradim nešto sa mojim satovima i sjetio sam se da si ti uradio slično.
Prolazi mi kroz glavu ideja da sve moje skuplje satove( sub, Daytona-zlato/celik i speed) zamjenim za jedan sat.
Nisam još siguran šta. Možda PP ili AP-RO.
Ti si imao slično iskustvo, u jednom momentu si se rješio velikog broja satova i napravio stepenicu dalje.
Ne zurim, ne bi želio da se pokajem poslije. Zato me interesuje tvoje mišljenje.
Pozdrav!
Pozdrav Ivke i hvala na pitanju.
Savetujem ti, da zaista dobro razmisliš o takvom potezu. I kada se odlučiš, da još jednom sedneš i ponovo dobro razmisliš.
Sada imaš tri sata o kojima većina ljubitelja sanja i za koje verujem da ti nisu pali s neba, satove za koje si se morao potruditi i verovatno nečemu odreći, pa ne mogu da znam koliko ti sa te emotivne strane znače.
Takođe ne znam, koliko ti zaista znači prelazak u segment finog časovničarstva. Moje mišljenje je, da to mora biti rezultat lične evolucije a ne revolucije. Ovo napominjem zbog toga, jer sam sreo priličan broj ljudi, koji su kupili Patek, Vacheron ili AP i ostali su na neki način razočarani, jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da to malo čudo košta toliko koliko košta, a jedva ga osetiš na ruci, dok je prethodni Tag, Seamaster ili Sub svojom težinom neprestano ukazivao na svoje prisustvo i obično su se na početku kajali zbog svojih odluka. Kao po pravilu, zadovoljtsvo su našli tek kupovinom Royal Oaka Jumba odnosno 41mm, koji je zaista ogroman, VC Overseasa ili Aquanauta. To je neki fenomen časovničarstva, gde se nešto što je teže percepcira kao bolje i donosi neku fiktivnu sigurnost u kvalitet takvog sata a prava istina je u 99% primera sasvim obrnuta.
Ljubitelji plaćaju milione za Dufourov Simplicity sa prečnikom 34mm i koji je takoreći za većinu nenosiv.
Savetujem ti, da se dobro preispitaš, koliko ti zaista znači finiš mehanizma, koliko ti zaista znači da takav sat sadrži puno veću dozu ručnog rada od satova koje trenutno imaš – jer ti satovi se po tome razlikuju od ostalih. Odlično napravljena integrisana narukvica, vrhunsko obrađeno kućište se mogu naći i na znatno jeftinijim satovima. Nemoj se odricati Rolexa ili Omege samo zato jer su Patek, AP ili Vacheron viši stepen. To je potrebno zaista u srži razumeti i osetiti, inače može biti kontradiktorno. Dati 3 takva sata za 1, ako nisi zaista 110 % siguran, može dovesti do jakih negativnih retrogradnih učinaka.
Savetujem ti, da takođe dobro proceniš šta ti više znači iz sveta finog časovničarstva. Određen sat ili brend? Ako je prvo (naveo si AP RO), dobro ga prouči, izvuci iz sebe šta je to, što ti kod njega najviše znači, uporedi sa osećajem kod satova koje imaš i bićeš na dobrom putu da se pravilno odlučiš.
Sigurnija je druga varijanta. Ako si zaista odlično upoznat sa određenim brendom, njegovim načinom rada, filozofijom, zaostavštinom, onda ćeš stotinu puta lakše naći prave i iskrene razloge za kupovinu. Tada to neće biti odluka koja je nastala u određenom trenutku pod određenim okolnostima, nego nešto trajno, potpuno logično i ujedno duboko emocionalno. Tada će ti se mogućnost izbora eventulanog modela znatno više proširiti i srešćeš sa još jednim fenomenom najvišeg segmenta časovničarstva a to je, da je ono što je najpopularnije ujedno daleko do toga da je i najprivlačnije i da tek ovde važi staro časovničarsko pravilo: đavo se skriva u detaljima.
Očekivao sam od tebe odgovor koji će me navesti na razmišljanje, znao sam da to neće biti da ili ne.
Ali da će biti tacno u centar i u kom smjeru treba da mislim i gdje su moje dileme i strahovi. Svaka čast.
Dva puta sam čitao tekst. Pomogao si mi vise nego da si mi dao direktan odgovor mada je ovo možda direktnije.
Hvala puno. Prvo neke stvari treba da sazriju ali prije toga treba da se rode i onda neće biti dileme. Evolucija a ne revolucija.
Po komentarima koje dobivam, vidim da vam Thierry Stern još uvek ne da mira....
Samo onima koji nisu najbolje obavešteni, sledeće se neće učiniti važno, ali moderna časovna delatnost se deli na:
1. Sastavljače satova i Proizvođače satova
2. Masovnu industriju i Fino časovničarstvo
3. Zavisne i Samostojne delatnike - zavisni delatnici su pod vlasništvom grupacija ili finansijskih fondova, dok su samostalni delatnici u vlasničkom i finansijskom smislu potpuno nezavisni
Patek Philippe je u sve ove tri tačke na drugom mestu: proizvođač, fino časovničarstvo i potpuno samostalan.
Da li ste se možda nekad zapitali zašto su jedini predstavnici masovne industrije i industrijske grane finog časovničarstva ti, čija većina satova na sivom tržištu prevazilazi preporučenu maloprodajnu cenu (to su: Rolex, Audemars Piguet i Patek Philippe)?
Zato jer su samostalni i što sve poslovne odluke donose sami ili kao što kaže Thierry Stern: "za realizaciju pojedine odluke direktora nekog brenda u grupaciji je potrebno nekoliko meseci, ako se uopšte ostvari, jer mora da dobije zeleno svetlo od upravnog odbora grupacije. Meni je za takvu odluku potrebno 10 minuta".
Samo nekoliko banalnih primera: koji normalan direktor brenda bi dozovolio da mu se logo od Omege ili Blancpaina nađe na Swatch satu, ili dizajn komplikacije Big Date koji je osmislio JLC, da postane zaštitini znak koji je proslavio A. Lange & Sohne? Nisu odlučivali oni, nego oni na vrhu grupacija.
Naravno, sloboda donosi i toliko veću odgovornost, i dok su mnogi direktori dobro zaštićeni unutar grupacijskog organigrama, Thierry se 24 sata dnevno kreće po minskom polju.
Ono što izdvaja Patek Philippe od pomenutih Rolexa i Audemars Pigueta je činjenica, da su vlasnici firme ujedno i direktori, odnosno neposredne vođe i aktivno su uključeni u poslovanje svog brenda. Odluke donose vertikalno i vodoravno i direktno utiču na sve najbitnije faze poslovanja.
Jedna od tih faza je dizajniranje satova a kod Pateka su samo dva od najpoznatijih modela nastala u glavama drugih, a ne kao rezultat ideje porodice Stern. To su Nautilus (Gerald Genta) i Elipse (Jean-Daniel Rubeli - tadašnji dizajner u Pateku).
Ovde bi svakako trebao dodati još jednog Patekovog dizajnera, Alberta Gilberta, čiji talenat je 1955 godine prepoznao Henry Stern i kao 25-godišnjeg mladića uključio u firmu, gde su nastali legendarni asimetrični modeli džepnih satova Golf, Ricochet i Futurist za koje je Patek 3 zaporedne godine (1958 -1960) odnosio zlatne međunarodne medalje na področju dizajna. Nakon toga je prešao na ručne satove u liniji Asymmetric, sa čime je jako uticao na nastanak Cartierove legende Crash, 8 godina nakon toga.
Ali budimo iskreni, ne mogu se nikako oteti utisku da je na Gilberta prilikom kreiranja Asymmetric linije, veliki uticaj imao Richar Arbib, tvorac Hamiltonove Venture, 3 godina ranije.
Dizajn za Calatravu je osmislio Charles Stern (grafički ga je ostvario engleski dizajner David Penney), takođe i za legendarne večite kalendare 1518 i 2499, Philippe Stern je osmislio dizajn za Aquanaut itd.
Ono što vidite, kada pogledate svih 140 modela na današnjoj Patekovoj zvaničnoj stranici - za 90 % njih je kriv Thierry Stern. Izuzetak su osnovni modeli linija Calatrava, Nautilusa, Aquanaut, Elipse i klasičnih Perpetual calendara, sa time što je Thierry preuzimanje funkcije prvog čoveka firme, 2009 godine, započeo sa potpuno vlastito redizajniranim kućištima hronografskih večitih kalendara linije 5270, za šta je dobio ogromne ovacije stručne javnosti, kao i tržišta.
Zato ne razumem, čemu podsmevanje na njegovu izjavu, da Patek ne koristi usluge vanjskih dizajnera, nego sve rade interno. Pa nije Nautilus toliko bitan za razvoj firme, da bi mu hejteri skoro 50 godina nakon njegovog nastanka to još uvek podmetali pod nos i podsećali na Gentin autorski doprinos. Ali sa druge strane, hejteri Pateka su horološki laici, kod kojih je Patek = Nautilus i suprotno, pa nije ni čudo, da se u svojem ograničenom plitkom svetu neprestano vrte oko tog vlastitog kratkog i na žalost, ličnog krajnjeg dometa.
Thierry Stern je u razgovoru za portal SJX, 2016 godine, naveo da on lično ne radi dizajn u celini, jer za to u firmi postoje ljudi, koji su 1000 puta bolji od njega. Njegova je ideja, koju završava vlastitom skicom i jasno izraženim ciljem koji želi postignuti, a onda se na osnovu toga formira radna grupa sačinjena od dizajnera, časovničara i komercijalnog predstavnika. U Pateku, u svakom trenutku postoje 3 radne grupe, gde svaka radi na ostvarivanju njegovih ideja i sa svakom od njih ima jednom nedeljno sastanak, gde se utvrđuje trenutni stepen realizacije. Ako nije u firmi, sastanci idu sa terena On line putem.
Uvek naglašava, da je najteže kada se sa olovkom nađe pred praznim papirom ali to nije ništa prema, kako ih naziva pravim junacima Pateka, časovničarima, koje ostvaruju njegove ideje. Thierry je više puta potvrdio, da je za nastanak ideje pa sve do fizičke realizacije u vidu kućišta i brojčanika najviše potrebno 2 godine, dok je za razvoj osnovnog Patekovog kalibra potrebno 4 godine, klasičnog hronografa 6 godina, a za mehanizam iz segmenta Grand Complication najmanje 8 godina.
Tako je, na primer, za referencu 5330G, koju je dizajnirao i gde je došao na ideju da se izborom grada destinacije i podešavanjem lokalnog vremena, datum na satu mora sam promeniti na tačnu vrednost. Rezultat: Prvi u istoriji te vrste, sa 70 dodatnih komponenti na komplikaciji GMT i 12 novih patentiranih pronalazaka. Postignuto je mehaničko programiranje sata, koji razume da datum, kada se uputimo na određene destinacije može biti jedan dan pre ili kasnije u odnosu na inicijalni dan. Ostvarivanje ove komplikacije je zahtevalo 6 godina rada na mehanizmu.
Prilog 159644
Thierry do ideja dolazi na različite načine. Ponekad su rešenja sasvim lucidna i potpuno originalna.
Jedno od takvih je na referenciji 5224, što je opisao sledećim rečima: "Želeo sam da napravim ručni sat sa 24-satnim brojčanikom godinama, ali nikada nisam mogao da pronađem pravi dizajn. Nešto je nedostajalo. Radio sam na tome tri godine. Najteže je bilo pronaći mehanizam, jer sam znao kako to da uradim. Za dizajn smo napravili, ne znam, 20, 25 prototipova. Ništa nije bilo u redu. Konačno smo došli do završne verzija brojčanika i boje. Ali broj 24 je uvek bio na vrhu sata na poziciji 12. Pogledao sam ga i rekao: „Nije logično: ponoć je, ja spavam, zašto da ga imam na toj poziciiji? Pa sam to preokrenuo i sada imam svojih 12 na vrhu i odjednom se čini logičnim - vreme je ručka".
Prilog 159645
Za liniju Rare Handcrafts, koja predstavlja 0,1 % Patekove produkcije (oko 70 satova na godišnjem nivou) je za model napravljen u seriji od 10 komada prikazao sopstveno iskustvo sa godišnjeg odmora, koje mu nije ostalo baš u najboljem sećanju. Na dizajnerima i stvaraocima brojčanika je vršio pravi masakr, jer da bi uhvatio svaki detalj ove scene, uključujući međusobnu igru svetlosti i senke na surferu i nežno talasanje talasa, majstor intarzije je pedantno sastavio 100 minijaturnih komada furnira i 75 složenih inleja. Ovi elementi, koji obuhvataju 23 različite vrste drveta različitih boja, tekstura i zrna, kombinovani se da bi stvorili živopisan i realističan prikaz.
Prilog 159646
Modeli Calatrave 5226G i 5326G su nastali ovako: „Bio sam sa prijateljem na izložbi starinskih kamera i fotoaparata i primetio sam od kojeg materijala i kako su napravljeni ti stari predmeti i pomislio sam: 'Vau, ovo zaista lepo izgleda. Tako su nastali i naši brojčanici. Nešto su ležerniji ali još uvek aktivni". Novinar je primetio: "Ali Calatrava nije nikad bila ležerna", na šta je dobio odgovor: "Kao predsednik kompanije Patek Philippe i šef kreacije, moram da rizikujem. Inače sam beskoristan."
Prilog 159647
Prilog 159649
Sledeće godine nastale su još nešto ležerniji modeli iz ove linije:
Prilog 159650
Model Fortisimo:
"Čistio sam jedan od točkova svog automobila, David Brovn Speedback GT, i bilo je komplikovano jer ti točkovi imaju mnogo špica. Trebalo mi je dosta vremena da očistim te proklete gume. Udubio sam se i rekao sam sebi: „Ali znaš šta? Ovo izgleda fantastično. Možda da napravim sat iz ovoga." I tako sam dizajnirao brojčanik Fortisima.
Prilog 159651
Ideja, zasnova i konačan izgled dizajna za model 6102 iz Celestial linije je započeta od Thierry Sterna, ali da bi postigli najveću moguću preciznost za astronomske displeje, inženjeri Patek Philippe-a istražili su 25 triliona kombinacija odnosa i omera nebeskih tela, naglašavajući ogroman horološki izazov koji sat predstavlja. Pokret je dizajniran da se rotira različitim brzinama, upravljajući višeslojnim diskovima od safirnog kristala koji formiraju brojčanik. Proces nastanka je trajao 8 godina.
Jednim od najvećih uspeha Thierry Sterna u novije vreme se smatra redizajniranje modela 5316, minutnog repetitora sa tourbilonom i retrogradnim večitim kalendarom.
Rekao je "Ovaj sat je već bio u kolekciji, ali izgled je bio pomalo starinski. Primetio sam da potražnja ne raste kao luda, nego je uglavnom bila postojana. Mogao sam to da prihvatim ali sam ipak rekao sebi: Pa, zaista moram to da ponovo aktiviram i da pronađem novi način da retrogradni kalendar stavim u sasvim drugačiji stil, da bude nešto vruće, nešto snažno. Tako smo napravili platinasto kućište sa prelepim safirnim poluprovidnim brojčanikom u kojem možete videti mehanizam ispod. A na vrhu brojčanika videćete da su primenjeni prelepi indeksi. Agresivan je, ali je i dalje Patek Philippe i nešto što će odgovarati kolekcionarima ili novopridošlicama". Cena ovog modela na sivom tržitšu je preko 2 miliona €, odnosno 3 puta skuplja od retaila.
Prilog 159652
Iako svojim najvećim uspehom smatra liniju Pilot Calatrava Travel Time iz 2014 godine
Prilog 159653
u stručnim krugovima je nešto više onih, koji ističu genijalno rešenje stavljanje datumskih displeja na večitom kalendaru u istu liniju, ne samo zbog estetike nego zbog izuzetnog formiranja kalibra
Prilog 159654
ili na sasvim druge pozicije.
Prilog 159655
U svakom slučaju, ono što je najvažniji doprinos Thierry Sterna na področju dizajna satova je to, da je Patek uveo u sasvim sveže, moderne vode i što mu je uspelo ono najteže: održati ravnotežu između modernog i iskonskog DNK ovog brenda. Možda dva najbolja svedoka:
5178G minutni repetitor
Prilog 159656
Calatrava 6119G
Prilog 159657
Thierry možda nema odvažnost snage odlučivanja svoga oca, ali istini na volju, za nečim sličnim, za vreme njegove vladavine nije ni bilo prave potrebe.
Istovremeno, Thierry uspešno nastavlja dve velike ideje i zamisli Philippa Sterna. Prošlogodišnju izložbu Patekovih satova u Tokiju je videlo 300.000 posetioca. Interesovanje je bilo toliko, da je bilo potrebno ograničenje dnevnog broja posmatrača a ulaznice su se morale rezervirati par dana unapred. Za državu u kojoj Patek nije sveopšte poznat brend, ovo su famozni brojevi. Eksibicija je zauzimala 2500 kvadratnih metara, a za potpunu informaciju posetioca je dnevno brinulo oko 230 članova ekipe (30 neposredno iz Pateka i oko 200 Patekovih predstavnika iz azijskih retailera).
Sledeće godine će izložba biti organizovana u Milanu i očekuju se još već brojevi.
Druga zaostavština Philippa sinu je bilo ograničavanje proizvodnje radi održavanja kvaliteta. Kada je 1997 godine doneo odluku o vertikalizaciji brenda, Patek je sa 620 zaposlenih proizvodio 20.000 satova na godišnjem nivou. Danas sa 2000 zaposlenih prozvede 70.000 satova, što znači da je u 23 godine, sa 32 skočio na samo 35 satova na 1 zaposlenog i da se drastično povećanje osoblja odnosi na sam proces vertikalizacije u kojem je Patek kupio i pod svoje okrilje doveo proizvođače kućišta i brojčanika.
Kakva je bila usmerenost Philippa Sterna u savršenstvo izrade, svedoči činjenica da je proizvođača brojčanika Cadrans Fluckiger prisvojio znatno ranije od planiranog roka, jer nije više mogao da gleda kako njegov proizvođač dialova kod drugih naručioca pristaje na znatno niži nivo kvalitete, nego što je to u slučaju Pateka.
Porodica Stern se od preuzimanja Pateka strogo drži pravila, koje su postavili osnivači brenda Antoni Patek i Adrien Philippe: Morate biti u mogućnosti da investirate, bez ikakvog očekivanja povrata te investicije.
To je ono što je Patek Philippe odeljenje za postprodaju uradilo, držeći iscrpne zalihe svih komponenti, čak i najstarijih, koje su sve pomno katalogizovane i arhivirane. Mnogi od njih možda nikada neće biti upotrebljeni, ali ko može reći šta nosi budućnost?
Jedan od takvih primera je naveo penzioner Philippe Stern, 2015 godine:
"Oko 1965. imali smo stotinu kupolastih stolnih satova Dome na zalihama. Niko ih više nije kupovao, ali smo nastavili da ih pravimo. Pre svega, radilo se o očuvanju stručnosti potrebne za njihovu proizvodnju. U to vreme retko ko se bavio emajliranjem. Nastavili smo da dajemo posao našim emajlirarima, kako se njihove „tajne” ne bi izgubile u izmaglici vremena. Danas smo veoma srećni što smo doneli tu odluku. A naši stoni satovi Dome ponovo su u centru pažnje. Ko bi to poverovao pre više od pedeset godina? Biti otporan svakako ne znači odbaciti prošlost. Upravo suprotno. Da bi nasleđe ostalo živo, mora se održavati. A to se dešava kada se tehnike i savoir-faire prenose sa jedne generacije časovničara na drugu, čak i kada se čini da je određena tehnologija zastarela i da više ne služi nikakvoj svrsi. Na kraju krajeva, ko može biti siguran da se to jednog dana neće vratiti?"
Trenutno oživljavanje interesovanja za vintage satove daje rečima Philippea Sterna poseban odjek. Mnogi brendovi i proizvođači satova sada sebi razbivaju zube, jer su bacili dokumente, planove, komponente i alate koje su smatrali zastarelim, ostavljajući na taj način zaboravu znanje koje se sada žarko traži.
Thierry Stern se prilikom dizjaniranja satova, kao i mehanizama Pateka vodi po principu: potpuna usmerenost u rezultat, a tek nakon toga u finansije odnosno troškove, što je suprotno od najveće većine ostalih aktera u delatnosti. Istina je, da Patek to sebi može priuštiti, ali baš ta činjenica je rezultat takve dugo odnosno svevremenske usmerenosti.
Kažete da vam se ne sviđa naduvenost Thierry Sterna, koji sebi uzima za pravo da lično odobrava ili odbija pogodnost za prodaju svakog pojedinog minutnog repetitora nastalog u vlastitoj kući.
Ovaj sistem je uveo njegov otac Philippe, a proces učenja odnosno slušanja je za Thierria predstavljao potpuni košmar, jer je bio uveren da nikada neće biti u stanju pravilno oceniti "ispravnost" zvuka, te daleko najteže časovničarske komplikacije. Trebalo mu je 5 godina, da je stekao potrebnu sigurnost sopstvene procene.
Kada uvidite kompleksnost komplikacije i kompleksnost odnosno odvažnost Philippove odluke u vezi sa ovim top segmentom delatnosti, možda nećete biti više tako kritični.
Ako ste ikada pratili delo Philippa i Thierry Sterna, verovatno ste se više puta susreli sa izrazom trik ili trikovi, kojim su se mnogi akteri često služili kroz istoriju delatnosti: od lažnih gmt komplikacija, preko razdeljivanja minutne trake na 100 jedinica na brojčaniku i promoviranju da se radi o merenju stotih delova sekunde, pa sve do komplikacije tourbilona na modernim ručnim satovima, čija je jedino svrha samo ukras, koji sada gotovo svi koriste, a ne pridonosi nikakvoj boljoj preciznosti ili ima čak suprotan učinak.
Već sam ranije naveo, da Patekovi satovi sa tourbilonom predstavljaju najoštriji industrijski standard za mehaničke satove, koji je znatno rigorozniji od njihove ostale produkcije: - 2 do +1 sec/d vs -2 do +3 sec/d, što znači da tourbillon kot Pateka nije nikakav "trik".
Kod komplikacija minutnog repetitora, grand ili petite sonnerie ne postoji mogućnost trika, jer se sve može proveruti i utvrditi na licu mesta. Slušanjem.
To je jedino područje modernog časovničarstva, gde u top produkciji industrijalizacija nije umešala svoje prste.
Minutni repetitori su bili na repertoaru Pateka već od samog nastanka 1839 godine i zahvaljujući njima Patek je postigao najveći ugled u delatnosti. Bio je prvi, koji je uveo redovnu proizvodnju ručnih satova sa ovom komplikacijom od 1924 godine.
Uz večite kalendare Patekovi minutni repetitori su predstavljali tačku na I prestižu, koji je brend dostigao u narednih 40 godina.
A onda je u početku '60 godina prošlog veka, prestala potražnja za ovom vrstom satova. Pošto je produkcija oduvek bila povezana sa izuzetno visokim troškovima, Patek nije bio u stanju podržavati i održavati dalju proizvodnju i čekati na bolje dane, pa su sa prestankom potražnje, nestali proizvođači čekića i gongova repetitora, koji su predstavljali posebnu granu časovničarske produkcije.
1989 godine Patek Philippe obelažava 150 - godišnjicu postojanja sa do tada najkomplikovanijim satom u istoriji, džepnim kalibrom 89, koji je sadržavao 33 komplikacija.
Ali ako je takva želja nastala nekoliko godina ranije bila sasvim logična, potpunu ludost je predstavljala njegova odluka da Patek isto obeležje proslavi sa povratkom produkcije minutnih repetitora u vreme, kada je tržište već zaboravili na njih. I ne samo to, ovaj put sa potpuno novim, In House kalibrom R27, i to ne klasičnim automatikom, već sa mikrorotorom. (koji je i danas u funkciji).
To je bio samo jedan deo sumanutog poduhvata, jer je sa druge strane bilo nužno ponovo pokrenuti proizvodnju gongova i čekića. Ovaj put na vlastitom dvorištu. Philippe Stern iz duboke penzije izvlači nekdašnjeg Victorin Peguet časovničara Henri-Daniela Pigueta, koji mu predstavlja najbitniji oslonac u ostvarivanju velike želje.
Paralelno, Philippe u proces uključuje Tehnološki institutom iz Lozane, kako bi se postigao najbolji dizajn gonga za akustičan prenos zvuka. Proces snimanja svakog minutnog repetitora je sproveden tokom ovog perioda sa ciljem najboljeg razumevanja mnogih kriterijuma za reprodukciju zvuka kako bi se vremenom sve bolje savladali.
Mnoge tajne o tehnikama proizvodnje (vrsta vode koja se koristi za hlađenje čelika za gong i drugi proizvodni „trikovi“) su zatim istražene i reprodukovane da bi se ponovo stvorio ovaj suštinski element prečnika od 0,48 do 0,60 mm.
Sve to je omogućilo Pateku, da od 1992 godine sa redovitom proizvodnjom satova iz najvišeg kvalitetnog horološkog segmenta. Stvoren je potpun vlastiti i samo Pateku svojstveni zvuk, koji još uvek važi za daleko najkvalitetniji u čitavoj delatnosti. O tome svedoči i činjenica, da Patek i na kućištima od platine postiže odlične rezultate, iako je ovaj materijal za čak 30 % gušči od zlata i otežava kvalitetan prenos zvuka.
Danas Patek ima u ponudi od 10 do 12 modela sa minutnim repetitorom, te grande i petite sonnerie i jedini je, koji ima sposobnost ukupne produkcije nešto više od 50 komada na godišnjem nivou.
Kada se pomene naziv repetitor, prva moguća asocijacija je Patek Philiippe, jednaka onoj kada se pomene Split Second hronograf ili Večiti kalendar.
Uzevši u obzir konačnu cenu satova sa repetitorom, njihovu važnost za ugled Pateka, činjenica da izlaze iz firme samo nakon odobrenja najodgovornijeg čoveka, ne predstavlja naduvavanje nego jedini logičan korak.
Kao što sam ranije napomenuo, Thierry Stern se još nije suočavao sa ovako drastičnim odlukama kao njegov otac, ali početna ideja da Patek napusti standard Ženevskog pečata i ostvari vlastiti PP Seal dolazi od njega. Takođe ukidanje najpopularnijeg modela preduzeća čeličnog Nautilusa 5711 nije nešto rutinsko, kao ni odbijanje prošlogodišnje nemoralne ponude jedne od vodećih gruapacija današnjeg časovničarstva, koja je Thierriu za Patek ponudila 4,5 milijarde CHF.
Thierry nije želeo da izda izvor te ponude ali je objasnio svoju odluku: "Šta bih radio sa tom ogromnom sumom? Na želju supruge bi otišao na dvogodišnje putovanje oko sveta, a kada bi se vratio - vratio bi se onome što najviše volim: stvaranju satova. A to imam i sada, pa ću se radije posvetiti uvođenju oba sina, koji će nastaviti tradiciju porodice Stern u Pateku. A šta bi bilo, da sam prihvatio ponudu? Novi vlasnici bi povratili čelični Nautilus, jer se on ljudima sviđa, njega ljudi vole, njega kupci žele a nakon pet godina Patek bi prestao da postoji".
A to, da li se Thierry Stern preterano hvalisa i da li je to ok - izvinite, nisam prava adresa za to. Mene zanimaju samo rezultati a njegove osobine su stvar šankovskih debata. Ovo je ipak forum ljubitelja satova i želeo bih da ostanem na tom nivou.
Cubitus - uspeh ili fijasko? Mislim, da će biti ovo prvo. Ali, kao što sam već u prošlom postu naveo, ni Philippe Stern se nije baš proslavio sa linijom Neptune, pa je ipak najveća ličnost u istoriji Pateka. Pa i Gerald Genta je sa Credorom na kraju ispao, kao da je nacrtao karikaturu umesto sata...ali da li mu je to nešto uzelo na briljantnosti karijere?
Prilog 159658
:congrats: Doktorska disertacija, kao što smo i navikli!
Hvala Chuck.
Svaka čast, ne znam šta drugo da kažem. Uživao sam čitajući i hvala ti na posvećenom vremenu i trudu!
Sent from my iPad using Tapatalk
Hvala Mladjo!
Ovih dana su se baš odlično poklopila dešavanja na časovničarskoj sceni sa nekolicinom pitanja koje ste mi uputili poslednjih nekoliko meseci, među kojima je bilo i komentara u opravdanost odnosno realnost matrike koju navodim kao odgovor na pitanje zašto su neki satovi više, a neki manje skupi:
1. Znanje 2. Inovativnost 3. Doprinos delatnosti 4. Uticaj na delatnost 5. Tradicija 6. Originalnost
Pošto je pre nekoliko dana Vacheron Constantin u okviru linije Historiques objavio reizdanje modela VC222 na čeliku, ovo je vrlo dobra prilika da većinu vaših pitanja svedem na zajednički sažetak: "Kako je moguće da ovaj komad čelika košta 33.500,00 €?" "Da li su ovi iz VC stvarno normalni?" "Dok ima ovaca, biće i šišanja", "Onima kojima su ovi satovi namenjeni 33.500 € predstavlja ono što nekome 35 €" i slično....
Iako VC 222, prvi put predstavljen 1977 godine za 222 godišnjicu brenda, po čemu je dobio naziv, spada u legendarni opus prvih sportskih satova svetog trojstva (Audemars Piguet Royal Oak 1972 godine, Patek Philippe Nautilus 1976 godine), on je sa 8 godina trajajućom prozivodnjom, gde je ukupno bilo prodano jedva oko 2000 komada, ostao daleko u senki navedenog dvojca.
Vremenom su ga kolekcionari preko vintage tržišta reinkarnirali, prvobitno sa pogrešnom idejom, da je i ovaj model kao Royal Oak i Nautilus dizajnirao čuveni Gerald Genta, što nije tačno, jer je njegov tvorac Jorg Hysek, koji je kreirao i Breguet Marine, kao i Tag Heuer Kirium liniju.
Drugi razlog za sve veću popularnost VC222 leži jednostavno u činjenici, da kada su se kolekcionari domogli Royal Oaka i Nautilusa, pojavila se želja da u kolekciju uključe i prvi sportski model preostalog člana horološkog vrha. Zbog male količine proizvedenih i time toliko teže dostupnih primeraka, čežnja za ovim modelom je u neprestanom porastu.
Tako je tačno 3 godine nakon komercijalno odlično prihvaćenog reizdanja VC222 u zlatu, došao i model u čeliku.
Prilog 159848
Da li je Vacheron spretno iskoristio rastuću čežnju horoloških entuzijasta i papreno zasolio cenu (da upotrebim sveopšte prihvaćenu mantru "ljubitelja" satova sa našeg geografskog područja) ovog Komada Čelika? Pa....Ne baš.
Kao prvo, sat na gornjoj sliki sadržava nekoliko zlatnih komponenti: kazaljke, markeri i malteški krst na brojčaniku su napravljeni od belog zlata, simbol VC na donjem desnom delu kućišta je takođe zlatan, dok se mehanizam navija pomoću masivnog rotora iz 22 karatnog zlata.
Znam, standardni vokabular gore pomenutih kolega će ovo poslednje opredeliti kao obično nepotrebno preseravanje za naivne, ali taj rotor nije zlatan samo iz estetskih razloga, nego je 22 karatno zlato masivno i efikasnije navija mehanizam i time ga lakše održava u gornjem rangu rezerve snage, sprečavajući izohronizam i time omogućava veću preciznost sata.
Prilog 159849
Ali, naravno sve ovo nije dovoljno da se konkretno približimo zoni, koja je uzrokovala konačnu prodajnu cenu modela.
Za tako nešto ću morati da vas vratim nekoliko stranica nazad u ovoj temi:
http://www.svetsatova.com/forum/f121...-12632-68.html
ili da izvučem ono najbitnije:
Prilog 159850
Prilog 159851
Prilog 159852
Koliko časovničarskog vremena izraženog u jedinici jednog časa (1h) je potrebno za izradu sata eminentnih proizvođača u segmentu luksuzne masivne industrijske proizvodnje (prva slika) do industrijskog visokog časovničarstva (treća slika)?
Svedočimo činjenici da je razredu kome pripada Vacheron Constantin u proseku potrebno 10 puta više vremena, nego u osnovnom luksuznom razredu, gde možemo naći takve asove, kao štu su Rolex, Omega, IWC, Grand Seiko....Naravno, preko 90 % ove tematike se odnosi na najdelikatniji deo svakog merača vremena - mehanizam, a u segmentu mehanizma na njegov finiš.
Ovde se neću upuštati u rezultat funkcionalnosti i dekoracije tog elementa, jer je to u detaljima opisano na poslednjih 15-tak stranica ove teme Haifisch23-Moja Kolekcija, nego na utrošeno vreme, energiju i stručnost subjekata koji su potrebni za postizanje tog cilja. Prevedeno u jezik ekonomije - u troškove, koje takav način proizvodnje iziskuje.
Nije isto Ženevsku šaru izraditi pomoću CNC mašine, koja je tipična za proizvođače sa slike 1, kao to uraditi specijalnim oruđem vođenim rukom majstora u segmentu sa slike 3.
Nije isto ukošene rubove mostova izraditi CNC mašinom i njome takođe izvršiti osnovno poliranje (segment sa slike 1, iako su i ovde čak i takvi primeri vrlo retki), nego uzeti u ruke oruđe sa nazivom touret i ukošene površine fino polirati, kako bi se maksimalno moguće uklonili tragovi reza cnc mašine i zaokružiti gornje rubove anglaža, kako bi se što kvalitetnije spojili sa Ženevskom šarom (segment sa slike 3).
Nije isto na površinama mostova stvoriti određene kreacije putem lasera (segment sa prve slike) ili ostvariti giljoširanje sa mašinom vođenom rukom majstora (segment proizvođača sa slike 3).
Nije isto samo preskočiti površine pozadine mostova (segment slike 1) ili mašinom vođenom rukom majstora izvršiti njihovo uglađivanje (segment sa slike 3).
Nije isto izvrteti ponore šatona i na njima izvršiti osnovno mašinsko fino poliranje pomoću cnc mašine (segment sa slike 1) ili oblikovati šatone sa posebnim oruđem vođenim rukom majstora i na ponorima izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).
Nije isto štift nemirnice dovršiti osnovnim finim poliranjem (segment slike 1) ili na njemu ručno izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).
Nije isto izvršiti hemijsko poliranje šrafova na mostovima (segment slike 1) ili im touretom ukositi rubove i na njima izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).
Nije isto točkove kinetičkog sklopa samo prevući hemijskim procesom (segment slike 1) ili ih nakon toga i mašinom vođenom rukom majstora ručno polirati (segment slike 3).
Sve navedeno se odnosi samo na finiširanje mehanizma u segmentu funkcionalnosti, gde se površine obrađuju, kako bi im se izmenila hemijska struktura i time znatno poboljšao performans i dugovečnost trajanja, a kada svemu tome dodamo i dekorativni segment finiširanja mehanizama u kojem se izrađuju fini oštri vanjski ili čak unutrašnji uglovi u segmentu proizvođača sa slike 3, onda nije potrebna posebna logička nadarenost, da bi se razumelo, da svi navedeni procesi zahtevaju više truda, više vremena, znatno višu količinu čovečjeg prisustva, koje zahteva i određeni stepen stručnosti i spretnosti, pa time i više troškove radne snage, što na kraju rezultira u nekoliko puta veće troškove izrade sata u Industrijskom Finom časovničarstvu (segment slike3), nego u industrijskom masovnom lukduznom razredu (segment slike 1).
Da. Svi koji ste napisali, da je nakon cene ovog Vacherona, Rolex zaista jeftin sat...u pravu ste. Rolex je u principu odličan sat i zaslužuje čast i počast, ali ako ste pažljivo ikada pratili razmišljanja vodećih horoloških delatnika ili analitka, divljenje Rolexom se najviše odnosi na činjenicu efikasnosti, da im u sistemu takve masivne vlastite proizvodnje (Rolex na godišnjem nivou proizvede 20 % celokupne količine Swiss mehaničkih satova) uspeva da održi najstroži industrijski kriterijum preciznosti. Niko od onih, koji su dobro upoznati sa načinom proizvodnje satova ne može biti očaran načinom produkcije Rolexa, jer tu nema ničeg uzbudljivog, pošto je sve automatizovano u najvišoj mogućoj meri koju omogućava moderna produkcija mehaničkih satova.
Koliko i zašto su u Vacheronu nenormalni, kada su ovaj komad čelika procenili na 33,5 k €, možemo analizirati na sledećem primeru.
Možete dobiti sat ovog brenda i po više nego duplo nižoj ceni - takođe na čeliku:
Fiftysix 40mm (14.100,00 €). Isto tako sa simbolom, kazaljkama i markerima iz belog zlata, dok mehanizam navija skeletoziran rotor iz 22 karatnog roza zlata.
Prilog 159853
Prilog 159854
Gde nastaje razlika? Mehanizam VC1326 nije plod vlastite proizvodnje, nego dolazi iz Richemont grupacije, tačnije iz njihovog proizvođača kalibara ValFleuirer. Reč je o poznatom Cartier 1904 MC.
Vacheron Constantin ga kupuje u ebauche stanju (rasklopljenog), što znači da ga sam sastavlja, ali to nije sve, jer ga ujedno i dovršava na svoj način. Npr. mostovi su prerađeni u zakrivljenijem obliku i time je izgled dobio na eleganciji i svrstava se u takozvani Premium paket pokretača satova. Čak su rubovi Malteškog krsta na rotoru ukošeni i ručno polirani touretom, što još uvek predstavlja jednog od najintenzivnijih i najskupljih procesa u produkciji mehanizama.
Ko želi videti razliku, šta znači kada pod svoje, sasvim solidan kalibar uzme jedan od članova svete trojice, neka uporedi ovaj mehanizam sa istim u Cartier satovima ili sa Piaget Polo S, gde se Cartier 1904MC takođe može naći pod nazivom 1110P. Evidentna je razlika u klasi dorade i zato ne čudi razlika u ceni između satova napomenutih brendova.
Fifty Six se prodaje u cenovnom rangu Girard Perregaux Laureata, iako će pažljivija analiza pokazati, da je u toj uporedbi nešto kvalitetnije finiširan.
Ali čak ni takav, VC1326 se ne može uporediti sa kvalitetom izrade i dorade Vacheronove In House produkcije, pa zato nije nosilac standarda Ženevskog pečata (Geneve Seal).
Zašto? Rubovi na mostovima su ukošeni (anglirani) CNC mašinama i nisu dodatno polirani touretom, izostalo je fino poliranje mosta paletne viljuške, primetna je manja prisutnost zrcalnog poliranja na određenim komponentama, glave šrafova i ponori šatona nisu tako savršeno obrađeni i slično. Pa zato, mnogi poznavaoci namršte progled prilikom susreta sa njim, jer to nije onaj pravi Vacheron, koji pripadnost standardu Ženevskog pečata, dokazuje već 124 neprekidnu godinu.
Ipak, kakva je kompleknost finiša u Top levelu produkcije satova, pokazuje činjenica da Vacheron za osnovni Fiftysix radije kupuje i obrađuje tuđi mehanizam, nego da verziju sa istom komplikacijom nudi iz vlastite produkcije, jer bi mu ona previše podigla izlaznu cenu tog modela.
VC je cenu ovog modela 222 uzdigao za 20 % u odnosu na čelični model iz najprodavanije kolekcije Overseas, što je očekivano, jer isto važi i za međusobni odnos ove dve kolekcije u plementiom metalu. Glavni razlog je u manjoj produkciji kalibra 2455/2 u odnosu na 5100, koji pokreće Overseas kolekciju, jer su troškovi proizvodnje na jedinicu proizvoda veći. Kalibar 2455/2 je uportrebljen zbog retro izgleda, jer neodoljivo vuče na inicijalni 1120, imajući čak indetičku rezervu snage od 40 sati.
Pored toga, iskoristio je kolekcionarski potencijal modela VC222, koji je svakako veći od Overseasa, jer su kupci iz tog ranga spremni dati više.
Ipak, sve ovo je svetlosnim godinama daleko od nebuloza, koje se mogu pročitati na raznim mestima i iz kojih ispada, da VC sat napravi za 350€, a prodaje ga za 35.000 €. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje ali ovde se uopšte ne radi o vlastitim idejama, nego o činjeničnom stanju o razlikama u načinu produkcije satova, koje su najbitniji faktor izlaska na tržište. Ko to nije u stanju da shvati, razume i prihvati, te pored toga, vlastitim neznanjem zagađuje okolinu, takva komunikacija postaje deo opšte zajednice i svakako joj ne daje odgovarajući doprinos. Takvim pojedincima je potrebno ukazati, da za sobom povuču vodu.
Priča o novim satovima je priča koja dolazi sa strane produkcije i to okruženje je primereno regulisano napisanim i nenapisanim ekonomskim pravilima u kojima veće devijacije izrazito odstupaju i brzo postanu vruća meta, jer su svi subjekti pod kontinuiranom prismotrom, što sa strane konkurencije, što sa strane stručne javnosti. Setite se samo Tag Hauera i priče sa prvim In House hronografskim kalibrom TH1887 i afere, koja je nastala iza toga...ili priče o Panerai "In House" (ETA) kalibara.....Što si više blizu vrhu, više si na udaru, pa zato nebulozama o komadu čelika mogu da veruju samo oni na jednakom stepenu horološkog razvoja.
Urnebes koji potencira osnovne zakone ekonomije ponudu i potražnju nastaje na sasvim drugom segmentu...tržištu vintage satova, gde razum ustupa mestu kolekcionarskoj strasti, a tamo nema granica. To onda više nije priča koja dolazi iz uređene okoline, pa ako upotrebim žargon iz priče o komadu čelika - ako poštanska marka, taj komadić papira košta nekoliko desetina hiljada eura, zašto onda komad čelika ne bi koštao nekoliko stotina hiljada iste valute.
A kavim nebulozima svedočimo svedoči činjenica, da njihovi autori tvrde baš to, da jedna nova, upravo štampana poštanska marka odnosno komadić papira, košta nekoliko desetina hiljada eura....
Na kraju, ne slažem se u potpunosti sa vama, koji mi napominjete da su Patek, VC, AP, Lange eltini proizvođači, koji satove prave za elite i pri tome nazirem taj podrugljivi ton. Elitizam je posledica, a ne uzrok. Sve zavisi od perspektive. I vaša je pogrešna.
Da vas pitam. Zašto je prosečan mehanički sat skuplji od prosečnog kvarčnog sata?
Pa valjda zato, jer je njegova proizvodnja sporija, kinetički sklop još uvek mora biti sastavljen ručno, jedan običan švajcarski mehanički sat je skuplji od običnog japanskog mehaničkog sata, jer je podešen makar u dve pozicije. Sve to zahteva vreme, određeno znanje, spretnost, za razliku od produkcije kvarca koja je u potpunosti automatizovana, pa zato neuporedivo brža i jednostavnija.
Gledajući sa te perspektive i jedan običan mehanički sat je čin elitizma u odnosu na kvarčni sat.
A prica o VC 222 je baš to, priča o razlikama u načinu proizvodnje.
Ponavljam, Elitizam je posledica, a ne uzrok.
… nažalost tapatalk baguje pa moram nekoliko puta da editujem post…
Šta reci… da je barem čelični VC222 dostupan za tih tridesetak eura… nažalost za nas “obične elite” neće biti. Već će se “polovni” prodavati za barem duplo skuplje.
Inače što se mene tiče veoma lep sat. Vredi svaki euro. :)
I meni je sat prelep, cenu ne komentarišem, ali me interesuje jedna 'sitnica' koju ne mogu sam da rešim - je li kod ovog VC222 narukvica 'integralni' deo kućišta? Ne vidim mogućnost i način da se metalna narukvica skine i zameni. Da li je to uobičajeno kod ove klase satova pa ja to nisam do sad primećivao, ili sam u zabludi i samo ne vidim način da se priđe iglici i demontira narukvica...?
Nadam se da pitanje nije smešno, stvarno mi je to zapalo za oko, a i nije sramota pitati ono što ne znaš :rolleyes:
Dobro si primetio. Ona je namenski urađena,znači ne može ništa drugo da se budži.:nono:
Nije, kasnije sam video na pravim fotografijama i klipovima na net-u da su lugovi bušeni :rolleyes:
Ovo je izgleda samo neka marketinška fora da za predstavljanje sata urade foto šop brisanje rupica, valjda da deluje efektnije.
Meni krajnje degutantno ako to stvarno tako rade. :confused: :shot:
Mada i jeste namenski napravljen oblik kućišta i prihvat narukvice, u pravu si, ali definitivno može da se demontira narukvica sa kućišta. Valjda i mora, kako bi se inače servisirao sat, kako bi se prišlo poklopcu i mehanizmu.
Pa i treba da su probušeni lugovi,ali i dalje ne može nikakva druga da se stavi osim originalna fabrička,zbog oblika end linka.:rolleyes:
Vidiš kakav je oblik end linka. Ne postoji zamenska narukvica ,nego mora originalna. Često tako neki modeli zaštite svoj proizvod,da kad nešto zatreba,moraš da uzmeš original.
https://i.postimg.cc/8czSk3Yv/Screen...120-115036.png
Jasno mi je to od početka, model sata i jeste sa 'integrisanom' narukvicom kakav je i original bio.
I ne može i ne treba druga narukvica nego ja samo nisam video uopšte opciju da se demontira. To me je zbunilo...
